Journal intervju: Aleksandra Perišić o pripremama za Olimpijske igre i filozofiji tekvondoa
S obzirom na to da su ti ovo prve Olimpijske igre, da li si uzbuđena i kako teku pripreme? Da li si dostigla željenu formu?
Pripreme teku odlično. Kada sam krenula na pripreme, nisam verovala da ću doći do ovakve forme. Uvek sam se plašila kako će ispasti pripreme, zato što prvi put radimo nešto drugačije. Iako sam se zajedno sa svojim trenerima spremala za svako svetsko i evropsko prvenstvo, ipak je bilo bitnije da tempiram svoju formu za predstojeće Olimpijske igre. I kada sam došla na Evropsko prvenstvo u Beogradu na kom sam osvojila treću nagradu, pomalo sam se uplašila za sebe zbog svoje forme i uvidela da ne mogu da izdržim sve što bih želela. Bila sam i u Jordanu na pripremama, pa mi sada nije problem da izdržim skoro sve zadatke koji mi se postave.
Tako da mogu da kažem – pripreme teku savršeno. Naravno, postoje usponi i padovi, nekada bude suza, ali to je deo sporta. Povodom učešća na Olimpijskim igrama sam veoma uzbuđena, mislim da samo želim da uživam u svemu što se dešava, jer je ovo nešto najlepše što je moglo da mi se desi. A do željene forme fali još vrlo malo.
Koje lekcije bi izdvojila kao najvažnije kojima te je tekvondo naučio?
Izdvojila bih borbenost kao jednu od najvažnijih lekcija. Uz nju ide i hrabrost, jer svaki udarac u ovom sportu može biti smrtonosan i može doći do povreda, ako ne vodite računa, ukoliko niste fokusirani i ako vam glava nije na ramenima. Ima dosta lekcija koje ovaj sport sa sobom donosi – borbenost, hrabrost, fokusiranost. Strpljenje. Iz mog ugla, kada sam bila mlađa, stvarno nisam bila strpljiva i uvek sam se zaletala. Imala sam veliku želju da pobedim protivnicu pa sam gubila na tome što nisam bila strpljiva i taktički nastrojena. Tako da bih izdvojila i strpljenje. Ja ću se boriti sa devojkama koje imaju trideset godina. One su prošle sve ono što ja tek treba da prođem. Volim da se nadmudrujem sa svim tim protivnicama i da vidim koliko sam ustvari jaka.
Prošle godine si osvojila dve zlatne medalje. Da li postoji neka medalja koja ti je omiljena?
Ne želim nijednu da izdvajam jer je svaka medalja za sebe. Te zlatne su pogotovo dragocene za mene. Godine 2022. imala sam Evropsko prvenstvo i radila sam sa aktuelnom olimpijskom šampionkom za medalju – Mateom Jelić, iz Hrvatske. Nju sam pobedila, a pre toga, pre nego što je ona otišla na Olimpijske igre, kad sam se tek operisala, pitala sam svog trenera: Misliš da sad možemo da je dobijemo? Odgovorila je – sad ne, ali je sledeći turnir tvoj. I sledeći turnir je zaista bio moj. Tad sam osvojila bronzanu medalju, svoju prvu seniorsku medalju za Srbiju i tu su svi rezultati krenuli. Sve moje želje su se probudile – da želim da budem bolja, da idem na Olimpijske igre 2024. godine. Ako bih morala da izdvojim, izdvojila bih pre tu bronzanu nego ove dve zlatne medalje.
Za kraj, da li imaš neke savete za mlade tekvondistkinje i tekvondiste?
To mi je uvek bilo možda i najteže pitanje. Ja bih stvarno volela da ta deca, i tekvondistkinje i tekvondisti, stvarno rade to zato što zaista vole. Da uživaju u tom procesu i da se ne opterećuju kad su u mlađim godinama, da treniraju iz duše i ljubavi. Da sve ovo čime se bave shvate kao neki svoj put. Želim da budu istrajni u svemu što rade. Da se u pionirima i kadetima ne skidaju kilogrami, da ne moraju da prave velike rezultate, da troše živce. Juniori i seniori su nešto što ih kasnije oblikuje. Dobro je da u seniorima naprave neki rezultat. Naravno, mogu i u pionirima, juniorima i kadetima, ali seniori su ipak završna priča. Tako da, eto, volela bih da se smeju i kroz smeh prođu sve te godine. Da tek pred kraj juniora, početkom seniora zagrizu i postanu šampioni.
