Fenomen: Kristin Harila ili kome
smeta žena na vrhu

Pre samo nekoliko dana desila se sportska vest koja nikog ne zanima. Kristin Harila, norveška planinarka je postavila još jedan rekord u brzini penjanja na vrhove preko 8000 metara.

Naravno, sport koji je toliko zahtevan da se njime bavi svega nekoliko stotina ljudi ne budi interesovanje masa. Ali pažnju mi je privuklo nešto drugo – način na koji se izveštava o njenom uspehu je krajnje kontroverzan.

O vrhunskim sportistkinjama se izveštava potpuno isto kao o ženama bilo gde. U biznisu, muzici, književnosti ili bilo kom poslu – sa ogromnim nipodaštavanjem.

Vaš krompir s kauča o ekstremnom sportu

Ne brinite se nisam poludela i postala sportska novinarka. I dalje izbegavam profesionalni i svaki drugi sport. Igrom slučaja imam drugaricu koja pokušava da me gurne u avanturizam.

Povremeno me motiviše izveštajima o „ljudima vevericama“ (to su oni što skaču s planina bez padobrana obučeni kao veverice), najsmrtonosnijem splavarenju rekom Zambezi i naravno svima koji se penju na vrhove Himalaja. Posebno mi je motivišuće kada mi šalje priče o uspesima žena. To je jedini način da se povežem sa tim smrtonosno opasnim idejama.

Krompir s kauča ostajem još neko vreme. U najnovijoj vesti (budući da su mediji moja profesija) uočila sam sve strategije koje se i inače koriste kako bi se uspeh bilo koje žene u bilo čemu umanjio. Moje istraživačko pitanje je – zašto prosto ne možemo da se radujemo zbog uspeha neke žene? Hajde da pokušamo.

Kratak uvod o uspehu

Iako je jedan od tekstova koji je objavio svetski važnu vest o novom rekordu u brzini nosi naslov Perspective: Kristin Harila’s Speed Record on the 8,000’ers, bazično samo se u uvodnom paragrafu kaže o tom uspehu.

Samo prva rečenica glasi objektivno Kristin Harila iz Norveške i Tenjen Lama Sherpa iz Nepala učinili su izuzetan poduhvat. Već u drugoj: “Tim klijent-vodič je osvojio 14 vrhova iznad osam hiljada metara za 92 dana”, nagoveštava se da je Kristin klijentkinja i implicira njena razlika od “pravih” planinara o kojima će kasnije biti reči.

Idemo dalje…

U narednom pasusu se već prelazi na temu kontroverzi. Uz nežno spominjanje nepobitne činjenice da će Kristin Harila sertifikatima Ginisove knjige rekorda moći da oblepi sobu. Što je istina.

Naredna dva pasusa posvećena su kritikama na temu logistike, pomoći od strane sponzora, kao i korišćenja helihoptera uz navođenje neimenovanih izvora koji kažu kako to „nije avantura“ i dok drugi komentarišu kako „ništa ne bi uspela bez tima“. I to je delimično tačno, ali nije uvredljivo kao što izvori impliciraju.

Onda se dalje prelazi na frazu “Ona nije alpinistkinja” a potom i na poređenje sa alpinistkinjama. U narednom delu se spekuliše da Kirsten sigurno i ne zna ko su Wanda Rutkiewicz i Gerlinde Kaltenbrunner.

Osim što je ovo poslednje gotovo sigurno neistina, to je i praktično nemoguće za svakoga ko se bavi penjanjem. Wanda Rutkiewicz prva žena koja je osvojila vrh K2. Gerlinde Kaltenbrunner prva žena koja je osvojila svih 14 vrhova viših od osam hiljada metara.

Žene znaju za druge žene koje su uspele – jednostavno zato što su im dokaz da je nešto uopšte moguće. Za žene. Žene pre nego što išta pokušaju pogledaju da li je to ikom pošlo za rukom – i kako.

Zašto bismo se poredile?

Ipak iza ovog zluradog poređenja žena koje se praktično ne takmiče između sebe – krije se uobičajena strategija umanjivanja uspeha bilo koje žene ikad.

Od kakvog je značaja što Kristin Harila nije poljska alpinistkinja koja je prva osvojila K2? Nije ni austrijska heroina koja je osvojila sve ove vrhove bez korišćenja kiseonika ili podrške šerpasa. Nije nagrađena National Geographic nagradom istraživačice godine (2012). Ni ovaj ni bilo koji sport niti životna disciplina nije rijaliti šou “Može biti samo jedan”. Suprotno je – uvek je tim. Uvek je selo žena iza jedne žene koja nešto uspe.

Žena kao meta

U delu teksta koji se zaista zove “Meta” detaljno se umanjuje cela disciplina komercijalnog planinarenja. Kristin Harila se naziva „simbolom“ ovog smera razvoja sporta, koji se pogrdno naziva “eksperimentalni turizam”.

Naravno, mi možemo debatovati o razvoju mnogih sportskih disciplina. Možemo da debatujemo i o istoriji sporta koja je puna nepravdi, rasizma i seksizma. Ne znam da li je bilo gore nekad ili je gore sad.

Ne zaboravimo da u vrhunskom alpinizmu i u planinarenju ima vrlo malo veze sa turizmom. Potrebna je izuzetna fizička sprema, oprema i timski rad. Potrebno je puno novca i svi koji se bave bilo “pravim sportom” ili “eskperimentalnim turizmom” rizikuju svoje živote.

Možemo i treba da govorimo o industrijama maratonskih i sličnih trka poput franšiza Ironman ili Tribalion i koliko one novca generišu. Ali zašto bismo nekome ko rizikuje život da bi uspeo u svom cilju oduzeli tu, čak i samo figurativnu medalju. Zašto bismo nekom uzeli mogućnost da uživa u Ginisovim rekordima? U čemu je problem s nama?

Oni koji nisu mete

Nirmal Purja poznatiji kao Nims je jedan od najpoznatijih planinara koji pripadaju novom talasu – penjanju u timovima sa Šerpasima. Komercijalno, Nims je neko koga je lako obožavati jer u sebi objedinjuje siromašno nepalsko poreklo, visoko obrazovanje u Velikoj Britaniji i vojnu karijeru u popularnim Gurkhama.

Šta više on je prvi Gurka vojnik koji je ušao u Britansku kraljevsku mornaricu (SBS). U svetu militarizma, sinonom za vojnika je specijalna fizička sprema i posebnost u očima celog sveta. Za one kojima to još više znači – odlikovan je MBE (Member of the Order of the British Empire) odlikovanjem Britanske krune i dobio je britansko državljanstvo, gde se i sada nalazi.

Može se reći da je pomalo suludo takmičenje u brzini penjanja na 14 najviših svetskih vrhova izmislio Nirmal Purja, postavivši kao cilj da za sedam meseci popenje na njih. Nisam slučajno upotrebila reč suludo, jer odlazak na vrhove podrazumeva “small weather windows”. To su vrlo kratki intervali pogodne prognoze u kojima je uopšte moguće penjati se. O njegovom projektu Project Possible, nastao je Netflix dokumentarac “14 Peaks: Nothing Is Impossible”, prikazan 2021. godine.

Upućeniji kažu da je Nims pažljivo gradio svoju profesionalni penjač personu, kako bi od nje zarađivao mnogo više nego u Britanskoj vojsci. Dakle, mnogo. Iako je perjanica komercijalizacije penjanja, Nirmal Purj je i zagovornik UN Environment Programa i osnivač Nimsdai Fondacije – koja se bavi ekologijom Himalajskih planina. Ne možemo sve pojednostaviti na crno i belo.

Kakav je to sport uopšte?

Od legende Sir Edmunda Hillaryja koji se prvi popeo u antikvitetnoj opremi na Everest 1953. godine do danas, mnogo se toga izmenilo. Pre svega izmenili su se otvoreno kolonijalni odnosi u kojima Royal Geographic Society ne žali resurse da dosegne svetsku prednost Britanske imperije. Nije više moguće da jedan čovek ima tim od 400 ljudi, od čega su 20 nepalski Šerpasi vodiči, 362 nosači 5 tona teške opreme.

Možda je bitno reći da je Sir Edmund Hillary osvojio Everest zajedno sa šerpasom koji se zvao Tenzing Norgay, ali se njegov saradnik nije našao na novozelandskim banknotama deleći slavu. Istorija to danas ispravlja.

Zapamtimo ime Junko Tabei

Svi planinari koje kolektivno kao svet vazdižemo – dodavali su sebi bolju opremu, kanape, merdevine preko provalija, štitili se od lavina. Unapređenja su oduvek bila deo ovog i svih sličnih sportova.

Žene tu nisu bile oduvek. Prva žena se popela na Everest 1970. godine i ona se zvala Junko Tabei.

Gde su pravila?

Danas je nakratko žena na vrhu sveta. Doslovno. A svi se ponašaju kao da je ona izmislila helihoptere koji vode ljude do base campova. Alpinistički svet stare garde grozi se na korišćenje kiseonika pri ogromnim visinama, ali i korišćenje sve tehnologije.

Važno je ipak reći da ovaj sport ipak nema tako stroga definisana pravila i nije olimpijska disciplina. Ipak, postoji decentralizovani koncenzus oko toga šta je ok i to izaziva kontroverze.

Naravno da je sve manje ljudi koji se penju bez savremene tehnologije a da su planine prepune komercijalnih alpinista s kojima je teško gurati se. Sve to čini „pravi“ alpinizam sve ređim, bar na Himalajima.

Znajući ko se i kako prvi put popeo na Everest, možemo li da govorimo o tome šta je „pravo“ a šta „lažno“? Gde povlačimo tu liniju, ko određuje pravila. Žene, znamo, svakako ne.

Šta donosi komercijalizacija?

Zaista značajno pitanje koje se postavlja je komercijalizacija, iskorišćavanje lokalnog naroda za nošenje teške opreme i postavljanja kanapa. Pitanje koje postoji oduvek. Važno je ipak znati da ni komercijalni alpinizam koji planinare naziva klijentima – ne anulira posledice na organizam.

Osvajanjem 8k se rizikuje život – u telu se dešavaju visinske bolesti (high altitude sickness), halucinacije, gubitak vida, opasnost od lavina, trajni invaliditet i mnogi sportisti kao i klijenti ginu. Nijedno privatno osiguranje nije oduševljeno klijentima koji odlaze u ekspediciju osvajanja vrhova viših od 8k metara.

Ipak ovaj svet za razliku od tzv “clean” alpinizma, podrazumeva ogromna sponzorstva i svet influensera, filmove poznatih platformi. Prisutne su i brojne prevare, onih kojima je stalo da se upišu u 8000+ klub pa daju svoje garmin i suunto satove šerpasima da se popenju na vrh ali to je samo jedan od načina. Kako kaže jedan tekst – što je veće dostignuće potrebno je više dokaza. 

…i influenserstvo

Sve što je vrhunski ograničeno je i ekskluzivno. U sezoni, na Everestu se može naći istovremeno maksimalno do 500 ljudi koji dozvolu plate 11000 dolara. Planinari se u pomenutim „prozorima“ – intervalima veoma kratkog vremenskog razdoblja. To čini da se stvaraju redovi, ljudi umiru od hladnoće, propadaju u litice, ostaju zaleđeni i često ni papreno plaćeno osiguranje ne pošalje pomoć.

Najbogatiji odlaze da se penju sa Nirmal Purj timom, jer je važno da sačuvaju živote. Ovaj sport ili sportski trend kako ga neki zovu dovodi u opasnost ljude.

Pored toga donosi eksteremnu količinu smeća na planine, jer klijenti kao ni planinari koji se bore za goli život ne nose svoje smeće za sobom. Sa Everesta se sakupi i do 13 tona smeća godišnje. Naravno, zakoni o zaštiti prirode nastavljaju da kasne, pa tako danas svako mora da snese svoje smeće sa planine za koje je prethodno plaćen depozit od 4000 dolara.

Šta je bitno?

Sada je bitno vratiti se na rekord s početka. Kristin Harila i njen saradnik Tenjen Lama Sherpa su osvojili 14 vrhova iznad osam hiljada metara za 92 dana, što je nešto oko 3 meseca. Ovaj rekord iz 2023. godine je više nego duplo kraće vreme od Nimsovog Project Possible o kome se gleda na Netflixu.

Ono što još bode oči u klijent-vodič odnosu je što su tek uz Harilu, vodiči dobili imena. Poput pravog sportskog tima – u recimo umetničkom klizanju, Kristin i Tenjen su svaki vrh osvojili zajedno. I to ne kažem bez razloga.

…timski duh my ass

Najpopularniji svetski penjač Nirmal Purja, takođe je imao tim, ali mi ne znamo imena članova tima za osvajanje četrnaest vrhova. Njegov proslavljeni tim bio je poznat za ekspediciju Zima na K2 i znalo se ime svakog člana.

Nasuprot tome, u Project Possible, za svaki vrh iznad 8000m menjao je vodiče poput tovarnih životinja, računajući na njihovu odmornost i spremu, ali onemogućivši svakog pojedinačnog vodiča da podeli sa njim rekord.

Ne može se preskočiti činjenica da je ovaj esktremni sport, pojavom Nirmala Purje postao veoma važna industrija na čijem čelu je on. Mada i dalje ostaje pitanje. Koliko je osoba na svetu zaista osvojilo 14 vrhova viših od osam hiljada metara? Uključujući i neimenovane timove Šerpasa.

Razumljivo je da su poboljšanja u vidu korišćenja helihoptera, maski sa kiseonikom, dovela do popularizacije planinarenja. I posledično – do odlaska bogatih i ekscentričnih klijenata na ekspedicije za koje je potreban ogroman set dozvola i čitava organizacija. Biznis koji slučajno vodi i Nirmal Purja.

Šta nije bitno?

U mnogim tekstovima se bez obzira na iste uslove u kojima se komercijalne ekspedicije osvajanja najviših vrhova odvijaju podcrtava kako žene ne mogu sve što i muškarci. Jer – timovi Šerpasa su sačinjeni od muškaraca.

Postavlja se logično pitanje – zašto bi onda bilo bitno uopšte ko je na čelu ekspedicije – Nims ili Kristin, zašto bi se merilo vreme za koje će uspeti da se popnu, zašto bi se snimali dokumentarci o njima.

Da li uopšte možemo govoriti o uspehu povlašćenih ljudi koji vode ekspedicije – ili samo Šerpasa?

Finale jednog teksta – koji sam ovde uzela za primer, zaključuje u kontekstu smrtonosnosti ekstremnog sporta – Kristin i Tenjen su imali sreće.

Da pojasnimo:

Žena je osvojila 14 vrhova viših od osam hiljada metara za tri meseca.

Učinila je to više nego dvostruko brže od najpoznatijeg svetskog planinara sa neverovatnom logistikom. Četrnaest najviših svetskih vrhova za tri meseca. Srećom? Zaista?

Zapamtimo ime Sophie Lavaud

Za one čitateljke koji se spremaju za ovu ekspediciju, koliko god smrtonosna ili skupa bila, važno je reći da postoji još žena na vrhu. Jedna od njih je Sophie Lavaud kojoj se, dok osvaja vrhove iznad 8000 metara zamera – pazite sada – što ima državljanstvo tri zemlje Francuske, Kanade i Švajcarske. I donosi rekorde svim zemljama. Istovremeno je prva francuskinja i prva švajcarkinja. Kakva zabuna!

Zapamtimo ime Naoko Waranabe

Ili Naoko Waranabe koja je za sada osvojila 13 vrhova o kojoj jedan naš planinar (koji je zasad osvojio šest vrhova i čije delo niko ne umanjuje, ali namerno neću linkovati) piše:

Naoko, debela u licu, crna od sunca sa belim krugovima oko očiju od naočara. Pomislio sam: Bože gospode, našta liči. Katastrofa. Ali to je čudno. Ona slika od pre pet godine ne izlazi iz glave, sa 10kg i 5 god manje. Valjda će izbiti.

ili

Naoko kao da je primetila da ne marim i da me ne interesuje. Prišla je i javila mi se. Pitao sam da li je bole mišići. To nije za u svet i u narod. Pomislio sam kako bi moje medicinske sestre rekle: Šefe, zar ne nađoste neku lepšu. Mislim da je 95% japanki lepše.

Šta je najbitnije?

Da bi osvojila ove vrhove – Kristin Harila, napustila je posao u prodavnici nameštaja i prodala je stan da bi finansirala svoj poduhvat. Imala je više gofundme i sponsorme kampanja i sama je tražila donacije. Za to je koristila i društvene mreže poput live obraćanja na sajtu i youtube kanala. Uspela je da isfinansira sve a pri tome mislim komercijalno plati sve učesnike svoje avanture.

Njen put osvajanja 14 vrhova, ma koliko komercijalan, bio je neverovatan logistički poduhvat ne za ženu nego za bilo kog planinara ikada.

Sve sem sporta naravno

Umesto tima sluga stekla je dugogodišnje prijatelje, a o čoveku s kojim je podelila sve rekorde kaže –

Kada smo se sreli na prvoj planini, nije bilo planirano. Nismo se znali. On nije govorio mnogo engleski, samo par reči. I ja par reči nepalskog, a opet razumeli smo se savršeno. On je fenomenalan. Jedno drugo smo čuvali. 

Od svog poduhvata nema niti planira da pravi biznis. O planovima kaže:

Idem kući da živim normalno, sa svojim dečkom, da imamo decu, da se udam. Završila sam sa 8000 metara.

Fotografije: Instagram, Imdb, Wikipedia, Seven Summit Treks