Jovana Rakezić nas vodi u jedan od najudaljenijih i najlepših predela na svetu – Patagoniju

Patagonija: Putovanje kroz nestvarno lepu (i izazovnu) zemlju sa Jovanom Rakezić

Nakon meseca dana u Santiagu, moj privremeni dom na aveniji Bicentenatio ispunila je snažna nostalgija za kućom. Nisam zavisnica od vesti, nemam FOMO, a televizor nemam ni kod kuće. U takvim situacijama pribegnem magičnoj formuli: puštam Radio Beograd 2. U tom momentu dobro poznati glas spikera potvrđuje šta slušam: radio Beograd dva. Program nastavlja neobična pesma, rekla bih na nekom od skandinavskih jezika. Sve što nisam očekivala u tom momentu, ali puštam da me kući vrati ton dobro poznate stanice i nepoznate pesme. E du Nord, aplikacija za nalaženje pesama kaže. Autorka: Kari Bremnes. Danima mi se ta neobična, a i neočekivana melodija vrtela u krug.

Ako se ikako mogu vratiti u neki momenat da ga iznova proživljavam i da on prožima mene, čak i jače nego kada je bio samo skupina sadašnjosti, to je pesma. Mnogo godina kasnije, ova melodija postaće moja teleport mašina koja me na prvu notu vodi tako brzo, sadržajno i verodostojno na jedno daleko mesto: Patagoniju.

Ovo nije vodič kroz mesto na kraju sveta u klasičnom smislu reči, ovo je alegorija upornosti koja ne mora da ima bilo kakve veze sa mestom. Meni je mesto, nekom drugom je nešto drugo, a nekom trećem nešto sasvim treće. I tako treba da bude. I dok ovo pišem u pozadini na repeat ide isti ton. Savetovala bih vam da je pustite dok čitate, jer toliko želim da vas povedem sa sobom u sećanje. Međutim, razočaram se shvatajući da to nema nikakvog smisla, jer ona drugom neće značiti ništa osim lepe melodije. Kao što ni meni simbol vaše upornosti neće vratiti u dane vaše borbe, i to je u redu. Prepustiti se muzici i priči o nekom mestu ne može da škodi, doduše.

Ja sam arhetip osobe koju nikada ne biste povezali sa ekstremnim sportovima, iako su mi ekstremni izlasci iz zone komfora vrlo poznati.

Ali ne u sportu. Još manje hajkingu. Štaviše u životu nisam prošetala duže od par kilometara sa usputnim svraćanjima u banku i radnju. Par godina unazad, ni sama ne bih rekla da ću prepešačiti sedam dana, sa šatorom na leđima, paketima dehidrirane hrane i pećnici na gas kroz jedno od najudaljenijih mesta na svetu, ako kažemo da je referentna tačka Beograd. Što više vreme prolazi sve mi je teže da shvatim da sam ja koja je tri puta za života uplatila članarinu za teretanu u koju sam isto toliko puta ušla, prevalila pešaka kilometre, ravnice i uspone.

Patagonija nije šala, i ovo je bolje da nikad ne pročitate pre nego što tamo odete ako vam se prilika ukaže. Ja moram da odradim svoj due diligence ovde, a vi vidite šta ćete sa tom informacijom. Lagala bih kada bih rekla da pre odlaska negde isto to nisam pročitala, ali tada sam selektivno propuštala informacije u glavu. Mladalački duh tih godina nije mi dao mira, i kako sam završila čak tamo meni ni danas nije baš najjasnije. Ne trudim se da nađem objašnjenje, pripisujem to mladalačkom žaru potrage za dubinom sebe i sveta, stvari koje u tim godinama tražimo lutajući kroz države, iskustva, krajeve ili ljude. Ili kroz sve to zajedno.

Čile je jako zanimljiva država o kojoj nisam znala puno kada sam prvi put otišla – osim da je daleko.

Saznaću tokom svog prvog boravka da je Čile jedna od bezbednijih zemalja latinske amerike, sa jakom ekonomijom i zemlja fascinantne prirodne lepote. Dužine od oko 4.000 kilometara, zapadno izlazi na Pacifik celom svojom dužinom, dok je istočno ušuškan Andima. Da bliže objasnim na primeru iz prakse. Nalazite se u gradu Arica na samom severu zemlje i želite da odete do Punta Arenasa, simpatičnog gradića na samom jugu. Treba vam 60 sati autom ili 10 sati avionom. Glavni grad Santiago nalazi se u sredini zemlje i od Punta Arenasa vas deli pet i po sati leta. U tolikoj dužini Čile nosi zanimljive klimatske kontraste. Na severu zemlje smešteno je jedno od najsuvljih mesta na planeti: pustinja Atakama, dok je nasuprot severu – južno smeštena nadahnjujuće lepa, hladna i vetrovita polarna oblast: Región de Magallanes y de la Antártica Chilena.

Patagoniju kao geografski region na samom jugu te pokrajune dele Čile i Argentina i nestvarno je lepa na obe strane.

U neposrednom komšiluku je Ognjena zemlja iliti sam špic kontinenta. Ako vam to nije dovoljno – južnije ćete vrlo brzo stići na Antarktik, Aerovias erlajnsom za skromnih 7000 dolara. Bitna informacija koju je lako prevideti u okruženju u kome dominantno zima traje od decembra do marta je da od južne polovine Ekvatora to ne važi. Dakle najlepši period za posetu Patagoniji i polarnoj oblasti je naravno leto. To je u ovom primeru raspon između ranog decembra i prve polovine februara. Pošto se nalazimo na ekstremnom jugu – dan traje jako dugo, a sunce noću zađe tek malo na horizont da vam se skloni iz vidokruga, ali je to daleko i od civilnog i nautičkog mraka. U prevodu biće vam zanimljivo prva dva dana što dan traje i traje.  Međutim, već posle tri dana ćete moliti nebesa za mrak da odmorite dušu onako kako je ona po našem cirkadijalnom ritmu navikla.

Patagonija decenijama privlači ljubitelje hikinga i ekstremnih sportova.

Poznatija je među Amerikancima i Kanađanima, pa su to uglavnom ljudi koje ćete načuti da tumaraju Punta Arenasom koji je najjužniji grad i najbliže naseljeno mesto kapije nacionalnog parka Torres del Paine. Te 2015. kada sam prvi put boravila u Čileu, relativno neobaveštena o lepotama zemlje van glavnog grada – saznala sam za Patagoniju upoznajući lik i delo velikog Daglasa Tompkinsa, filantopa koji je u jednom momentu bio najveći zemljeposednik na svetu.

Dag je osnivač brendova The North Face i Esprit, zaljubljenik u prirodu, ujedno bekpeker i hajker, koji je devedesetih godina svoj imetak uložio u veće dobro. Otkupljivao je ogromna prostranstva zemljišta u Čileu i Argentini. Zajedno sa tadašnjom suprugom Kristin, bivšom CEO brenda Patagonia, započeo je konzervaciju ogromnih prostranstava divljine na jugu Čilea i Argentine, i poklanjao ga nazad državama u formi nacionalnih parkova. Jedan od tih nacionalnih parkova je Torres del Paine. On je najpoznatiji u tom delu Patagonije, poznat po vidikovcu Mirador Las Torres iliti jezerca ušuškanom na vrhu planina iznad kojih se dižu tri velika špica stena od koga nas deli oko 8 sati neprekidnog penjanja uz stene. Ali da se vratimo na početak…

Iz Santijaga nakon skoro pet sati leta slećemo u Punta Arenas.

To je simpatičan gradić na samom jugu, populacije od oko 18.000 stanovnika. Isto toliko stanovnika naseljava kvadratni kilometar Vračara. Punta Arenas pored regionalnog aerodroma ima i nešto hotela, par kafića i marketa. Takođe i autobusku stanicu sa koje ćete uhvatiti jedini prevoz do Amarga lagune iliti kapije nacionalnog parka Torres del Paine, stotinak kilometara udaljenog odatle. Put između ta dva je jedna beskrajna ravnica protkana plavim nebom i zemljanim tonovima tla i flore koje povremeno preseče neko plavičasto jezero.

Stižemo u Amarga lagunu gde imamo samo jedan kafić koji leži na obodu jezera pod planinskim vencem Cerro Paine Grande. Iza njega se proteže neverovatan pogled na stenovite planine. Kafić služi kao zaklon od ekstremnih vetrova koji šibaju tim krajevima dok čekamo katamaran koji će nas prebaciti do dela odakle nema nazad. Barem ne u svakom trenutku. Katamaran je tada saobraćao jednom u nekoliko dana, ali moguće je da se to u međuvremenu promenilo.

Na kapiji nacionalnog parka čeka nas nešto nalik šalteru pasoške kontrole gde se plaća ulaz u nacionalni park od nekih osamdesetak dolara po osobi i gde dobijamo pečat i upozorenje da ulazimo u zonu bez signala. Iako se isti gubi već satima unazad. Preskupo, pomislila sam, za deo planete gde nemate ni signal za poziv osim ako ne koristite satelit. Dobićete upute da ulazite u zonu prirodnog dobra prvog reda gde je paljenje otvorene vatre, bacanje smeća i narušavanje ekosistema zabranjeno. Odatle pešaka dalje gde vam duša poželi – dobrodošli.

Da bismo došli dovde, bitno je rezervisati mesto u jednom od kampova, tzv. refugio, iliti mesto određeno za postavljanje šatora za spavanje.

A još pre toga trebamo odrediti kojom stazom Patagoniju obilazimo. Postoji W i O circuit i svaka ima oblik jednog od dva slova kroz nacionalni park. Svaki circuit je staza kojom pešačite kao biste videli ključne vidikovce. O staza traje oko osam dana, dok pešačenje W stazom traje oko 5 dana. Pešačenje morate prilagoditi mestima gde možete otvoriti šator i prespavati, a koja imaju toalete, struje za punjenje uređaja i pazite sad – led ledenu kišnicu za tuširanje. To znači da ne možete tek tako landarati po prirodi i spavati gde hoćete. Moje prvo tuširanje bilo je propraćeno panikom da ću dobiti zapaljenje mozga kao posledicu mokre kose i spavanja u šatoru, plus vetrovi.

Hvala majci na usađenom strahu.

Tempo pešačenja mora se prilagoditi distanci i vremenu potrebnom da se stazom stigne od jednog do drugog kampa u kome čeka zaklon, toalet i onaj hladan tuš, podeljen na muški i ženski. Bez privatnosti. Ako ste ovde već odustali, samo da javim da postoji jedan hotel do kog možete doći i u njemu odsesti, ali ubićete svaku čar ovog putovanja i izbiće vam poslednju paru iz džepa nepotrebno. Ako sam mogla ja – možete i vi.

Odavde nemam puno da kažem, jer nema ničega osim prirode toliko impresivne da se ne može opisati. Zvanično, ozbiljna koncidija je potrebna da bi obišli ovo mesto. Nezvanično – zaista je sve u glavi. Ja je nisam imala, ali nisam dala informacijama o tome da me odvrate. Koju god stazu odabrali, sa kim god išli, na tom putu ćete biti sami. Odsustvo interneta i telefonskog signala, u kombinaciji sa intenzivnim celodnevnim pešačenjima i vetrovima koji duvaju i do 200km/h od koga nećete čuti puno, usmeriće vas potpuno u sebe i unutrašnji glas.

Kao što sam napisala, ovo nije vodič u pravom smislu reči.

Pravi vodič bi to podrazumevao korisne informacije o smeštaju, lokalnoj hrani i ulaznicama, recimo. Patagonija nije velika filozofija. To je priroda – to vam je što vam je. Nema puno izbora u tom pogledu i sve što je bitno sam već napisala: iz Santijaga uzmite let za Punta Arenas. Obiđite ga, jako je simpatičan. Sa lokalne autobuske stanice produžite do Amarga lagune. Odaberite stazu i obavezno rezervišite mesto u kampu. Ne nosite ništa nepotrebno, ponesite zalihe hrane i vode, nabavite šator.

I nikako, ali nikako ne odlazite u pamučnoj garderobi.

Sportska odeća je neophodna kako bi vam zadržala toplotu, ali i kako bi se brzo osušila. Jako je bitno da se ne verete uz stene petnaest sati mokri. Sportska obuća koja čvrsto drži zglobove i ima dobar grip takođe. To su bitne informacije koje su detaljnije obradili mnogi pre mene, ali ono što želim da vam prenesem je da su izazovi jedina stvar koja nas istinski kali u životu. I da preporuke i tuđa mišljenja uopšte nisu bitna. Magija putovanja je u sopstvenom istraživanju i spontanosti.

Imala bih nekoliko mesta da vam preporučim za kafu u Punta Arenasu, ali to neću uraditi.

Ne zato što sebično čuvam, već zato što želim da ovde ili na nekom drugom mestu – sednete tamo gde vam duša poželi. Baš u momentu kada vam se pripije kafa i noge su vam umorne. Baš na to mesto koje ste zapazili krajičkom oka pa vam je srce zaigralo na pomisao da se spustite i omirišete šoljicu kafe. Baš tu gde želite da sednete da vam sunce magično ugreje lice i senke obližnjeg drveta bacaju prelepe obrise. I ugasite telefon, okej je da vas nema. Budite dostupni sebi. Ima nečeg magičnog u bivstvovanju na nekom mestu gde niko ne zna gde ste. Možda tek par ljudi, čisto da za vama ne traga Interpol. Dišite duboko, potapšite se po leđima povremeno i posmatrajte svet kako postoji.

Koju god stazu odabrali, pešačićete dosta.

Biće puno uspona, ali i padova. Dobra svar je da uvek možete da sednete na neki usputni kamen, odmorite i zaplačete od muke, kao što sam ja radila verovatno na svakih dvesta metara pešačeći prva dva dana. Ali ćete ustati i nastaviti dalje. I ne bojte se, uspećete. To vam garantujem, jer nema izbora. Dobra vest je – proći će. Loša vest je – proći će. I promeniće vas iskustvo u korenu. Uostalom, kao i sve drugo u životu. I bićete ponosni na sebe. Javite utiske.

Foto: Jovana Rakezić; Instagram: @jovanarakezicphotography