Matea Naranča posetila je ledeni Arktik, tačnije Svalbard – najsjeverniju tačku Kraljevstva Norveške. Iskustvo svog putovanja podelila je s nama, što sve nudi Arktik pročitajte u nastavku!
Od svetske metropole do ledenog Arktika
Putovanja su oduvek bila moja strast. Nikad nisam puno planirala, već bi spremila stvari i krenula u neki evropski grad. Onda je došla kobna 2019. godina, koja je pomrsila svima planove, pa tako i meni. Prvi put sam se osetila zatočenom u prostoru i shvatila blagoslove koje sam do tada uživala. U nemogućnosti putovanja, počela sam da planiram i provodim vreme u prirodi, u svom rodnom Krilu Jesenice. Osvojila sam prve planinske vrhove, vrh Mosora. To je za mene, posebno, bila velika stvar i podsticaj za dalje.
Počela sam da gradim kondiciju planinareći, dolaskom leta, smanjila sam odlazak u planine i počela trčati. Odjednom mi se potpuno promenio stil života. Sve me to okruživalo još odavno, ali uopšte nisam primećivala. Provodeći vreme u prirodi, trošeći svoje telo punila sam um i duh. Granice su se samo pomerale, prestajale su da postoje u svakom smislu. Sve što mi je pre izgledalo nezamislivo, sada je počelo da se ostvaruje. Jedna moja neostvarena želja koju nisam ostvarila zbog srama, obzira i sopstvene inertnosti je naučiti kako da budem DJ. U proleće sam upisala i završila kurs DJ-inga i od prošlog leta puštam muziku.
Moj život je odjednom počeo da se menja. Do tada sam uvek putovala u svetske metropole, fokus mojih putovanja je uvek bio dobar provod, kupovina i skupi restorani. Sada sam odjednom želela da osvojim Kilimanjaro. Bila sam sigurna, u septembru idem da se penjem na Kilimanjaro, sve je bilo dogovoreno, međutim zbog porodičnih razloga, morala sam to da prebacim za sledeću godinu. Rođaka koja je trebala sa mnom ići na Kilimanjaro predložila mi je zamensko putovanje na Arktik, tačnije na ostrvo Svalbard. Moja prva reakcija je bila šok, nema šanse, nisam ja za to, previše sam zimogrožljiva i do sada sam na snegu bila dva puta u životu. Ali, nekako je uspela da me nabgovori, i nas dve smo se uputile na Svalbard, poznat još kao i arktička pustinja. Putovanje u potpuno nepoznate uslove, putovanje koje mi je pokazalo božanstvenu lepotu i surovost prirode, putovanje na kojem sam plakala i divila se zbog uslova u kojim sam se našla po prvi put u životu, putovanje u kojem se moje telo iscrpilo, a duh i um čistio.
Svalbard je okružen belim pejzažom koji oduzima dah
Prvi dan je prošao u opčinjenosti pejzažom i privikavanjem na niske temperature. Dočekala nas je temperatura -8 i jak vjetar, stvarni osećaj je bio -15, ako mene pitate – 35. Čim smo se smestile u hotel, otišle smo na plaćenu turu razgledavanje Longyearbyen. Na ostrvu živi ukupno 2500 ljudi, a kretanje je vrlo ograničeno jer se ne možete kretati van naseljenog područja. Pejzaž je božanstven. Irvasi i polarne lisice na svakom uglu. Bela divljina koja oduzima dah. Otišle smo do svetskog skladišta semena biljaka, u kojem su spremljena semena biljaka u slučaju katastrofe. Poslednji put je Sirija, 2015. godine, tražila seme biljke iz ovog skladišta. Videle smo ostatke aviona iz Drugog svetskog rata, koji je pripadao ruskoj vojsci, bile na vidikovcu s kojeg puca impozantan pogled.
Razgledavanje glečera je definitvno jedan od najvećih razloga zašto ovde treba doći i nakloniti se prirodi. Voziti se brodom do glečera bilo je posebno iskustvo. Do sada sam viđala razvijene obale s plažama i stenama, a sad sam bila okružena planinama pod snegom i glečerima. Na brodu je bilo dosta hladno, ali unutrašnjost broda bila je ugrejana pa nisam toliko osetila hladnoću. Gledajući gromade leda ispred sebe, ne možeš ne diviti se toj lepoti, ne možeš joj ne dati poštovanje, kad znaš da zavisiš o njoj. Tu sam osvestila toliko bitna egzistencijalna pitanja. Nije kliše, nego zaista moramo čuvati našu prirodu.
Grad duhova Arktika nekad je bio rudarski grad Pryamiden
Posetile smo i napušteni rudarski grad Pryamiden, koji je National Geographic uvrstio na top listu gradova duhova koje treba videti. Početkom 20. veka Švedska ga je prodala Rusiji. Velike dizalice i industrijske hale otkrivaju da se radi o gradu koji je bio vrlo razvijen. Dočekala nas je lokalna vodičica koja nas je provela kroz središte grada. Sve je pusto, danas u gradu živi 15 ljudi. Sve je stalo, samo velike građevine stoje kao uspomena nekadašnjem razvijenom gradu. Najzanimljivija zgrada bila je restoran i glavno okupljalište ljudi tog doba.
Vodičica je otključala zgradu, a mi kao da smo ušli u svet Wesa Andersona. Pastelne boje i ruska depresija. Predmeti razbacani po zgradi kao da je neko do juče tu živio. Sve je puno prašine, kuhinja je zarđala, na nekim delovima zida su otpale pločice. Ništa u ovom gradu nije muzejski izloženo, nego je sve onako kako je bilo kad su zadnji ljudi napustili grad. Tek pokušavaju da stvore od ovoga grada turističku atrakciju. Videli smo unutrašnji bazen i bioskop. Ljudi su ovdje živeli zaista bogat društveni život, a sve im je to omogućio rudnik uglja.
U centru se nalazi glavni trg na kojem je bista Lenjina, kojeg danas lokalno stanovništvo naziva Champs Elysees. U oko nam je upala zgrada hotela koji radi i koji je za vreme karantina bio pun, ali već sad mu je popunjenost pala. Životinje se slobodno kreću oko zgrada jer ih nema ko ometati. Na kraju smo otišli u zgradu koja se nalazila na vrhu glavne ulice i tu je otvoren kafić s ruskim tradicionalnim kolačima i pićem. Sve je zapušteno i staro, kao da smo došli u kafić iz 1967.godine.
Planinarenje u krajevima Arktika psihička je avantura
S obzirom na to da se bavim planinarenjem, nisam mogla propustiti priliku da odem na penjanje na jednu od planina koje su se nalazile u okruženju. Ovo je bila prava avantura, ali ne fizička, nego psihička. Pre polaska smo dobili opremu za hodanje po ledu i snegu. Došli smo kombijem u dolinu koja se nalazi ispod planine. Dolinom leti teče reka koja je sad zaleđena. Hodali smo po ledu dok nismo došli do početka uspona. Zanimljivo je bilo šetati po ledu, slušajući kako pucketa pod ispod kojeg reka teče. Duvao je jak vetar, nisam mogla nikako da se ugrejem do početka uspona. Osećala sam kako mi se smrzavaju noge iako sam imala gojzerice i debele čarape. Inače više volim hodati uzbrdo nego spuštati se niz planinu. Ne postoji staza po kojoj se penje nego smo doslovno šetale s kamena na kamen. Nije bio veliki sloj snega tako da se na nekim mestima videlo kamenje. Ovakav uspon zahtevao je maksimalnu koncentraciju.
Kada smo se popeli, ispred nas se stvorio veliki beli plato prekrivenim snegom. U daljini se videla velika satelitska stanica koja prikuplja podatke o vremenu zbog naučnih istraživanja. Šetali smo do ivice 15 minuta. Vjetar je bio jak, iako sam se taman uspela i bila zamotana da su mi se jedva i oči vidjele, moje telo je počelo da se hladi. Prestala sam osećati prste na nogama i rukama. Došli smo do ivice, ispod nas je bila velika strmina i veliko plavo prostranstvo Arktika. Prizor je bio čaroban, a vetar je još jače duvao.
U jednom trenutku sam se počela osećati toliko nemoćno, počela me je hvatati panika. Jednostavno nisam uopšte mogla da mrdam prstima. Grupa s kojom sam se penjala je odlučila tu pojesti ručak. Meni samo što nije pozlilo kada sam čula za ručak jer je to značilo dodatno vreme stajanja na vrhu potpuno izložena vetru, a i ovako već ništa ne osećam. Pokušavala sam da se saberem i sebi osvestim kako se ljudi penju na veće planine po nižim temperaturama, svi ovde smo ljudi i svima je hladno, nikome nije u cilju ostati bez udova, ako mogu oni možeš i ti, ako nakon 10 minuta ne krenemo dole, imaš iskustva po planinama, možeš krenuti sama polako. Tako sam smrznuta stajala na vrhu i čekala da krenemo. Prsti su me boleli koliko im je bilo hladno, ali u glavi sam se pomirila s tom boli i ostala mirna. Najgore je zapravo tek dolazilo, kad smo krenuli nizbrdo moje telo je počelo da se greje. Kad su mi se stopala počela grejati ta bol je bila neizdrživa, imala sam osećaj kako me bode hiljadu žuljeva, svaki me korak boleo.
Koliko god je bilo bolno, bila sam srećna jer sam napokon osećala se živom. Ta bol, koliko bila neugodna, vraćala me u život. Ovaj dan mi je sve bilo ekstremno, od leda, boli do očaravajuće prirode, stala sam na vrhu planine prekrivene snegom, a ispod mene plavo prostranstvo arktičkog mora. Uživala sam. Uveče smo otišle na večeru fine dining restorana „Huset“ u kojem smo jele degustacijski jelovnik sastavljen od nordijskih specijaliteta. To nas je itekako vratilo u život.
Kroz ledenu pustinju obavezno je zaštitno odelo
Sledeći dan čekala nas je vožnja sankama, to je trebalo izgledati kao filmska scena. Međutim, moje telo je zapamtilo hladnoću od dana pre. Osećala sam se smrznuto i potpuno bespomoćno. Vodič nas je odveo van grada, na područje na kojem nema ničega i na kojem se ne sme kretati bez puške u slučaju odbrane od napada medveda. Dobili smo i zaštitna odela od hladnoće. Krenuli smo se voziti po ledenoj pustinji. je jak vjetar te sam se počela smrzavati. Za razliku od planina, iako sam se borila s hladnoćom i psihom, uspjela sam se smiriti jer je sve ovisilo o meni, probijala sam vlastite granice izdržljivosti, ali isto sam se mogla okrenuti i vratiti se nazad. Ovdje to nije bio slučaj, bila sam u sred ničega, oko mene samo snijeg i led. Ne mogu odustati jer nemam gdje krenuti, nemam se gdje skloniti jer nema ničeg, sve je daleko. Osjećala sam se potpuno bespomoćno i beskorisno. U jednom trenutku sam zamolila vodičku da zaustavi saonice da moram sići i pomaknuti svoje tijelo da se osjetim živom.
Sledeći dan čekala nas je vožnja sankama, to je trebalo izgledati kao filmska scena. Međutim, moje telo je zapamtilo hladnoću od dana pre. Osećala sam se smrznuto i potpuno bespomoćno. Vodič nas je odveo van grada, na područje na kojem nema ničega i na kojem se ne sme kretati bez puške u slučaju odbrane od napada medveda. Dobili smo i zaštitna odela od hladnoće. Krenuli smo se voziti po ledenoj pustinji. Duvao je jak vetar pa sam počela da se smrzavavam. Za razliku od planina, iako sam se borila s hladnoćom i psihom, uspela sam da se smirim jer je sve zavisilo o meni, probijala sam sopstvene granice izdržljivosti, ali isto sam se mogla okrenuti i vratiti se nazad. Ovde to nije bio slučaj, bila sam u sred ničega, oko mene samo sneg i led. Ne mogu da odustenm jer nemam gde da krenem, nemam gde da se sklonim jer nema ničeg, sve je daleko. Osećala sam se potpuno bespomoćno i beskorisno. U jednom trenutku sam zamolila vodičicu da zaustavi sanke i da moram sići i promrdam svoje telo da se osetim živom.
Kad smo stali, napravila sam par koraka i počela plakati, od boli, hladnoće, nemoći, nisam mogla naći odgovor zašto sam uopšte tu, zašto svom telu ovo radim, potpuno sam se fokusirala na sebe. Kad sam se isplakala, moje telo se ugrejalo, okrenula se oko sebe i ta belina i led su mi od nemira postali mir. Nastavili smo vožnju. Uživala sam. Sanke su trčale uz cestu. Odjednom je sve postalo puno života. Zahvalila sam se životu na ovoj prilici, na ovim prizorima, na ovom iskustvu. Svako od nas u sebi ima nešto što ga koči, često i ne znamo detektovati šta tačno dok sebe ne suočimo s izazovima. To je bolno, ali spasonosno. Vratile smo se kasno poslepodne u hotel, malo odmorile i otišle na večeru u pivnicu. Svi barovi rade do 02:00.
Aurora Borealis – polarna svetlost koja je nezaobilazna destinacija Arktika
Jedan od razloga zašto sam otišla na Arktik je i Aurora Borealis ili polarna svetlost. Shvatile smo da nećemo uspete da vidimo polarnu svetlost na Svalbardu jer je bilo oblačno i ograničeno je kretanje van naselja radi polarnih medveda. Zbog toga smo zadnji dan promenile let i otišle u grad Tromso na severu Norveške gde smo platile turu s lokalnim vodičem u trajanju od 7 sati. Kada smo sletele u Tromso, padala je kiša. Pomislila sam, je li moguće, da neću videti Auroru, kad će mi se opet vraćati ovde, imam još toliko mesta koja želim da vidim u skorije vreme. Pokupio nas je lokalni vodič ispred hotela gde smo odsele. Odmah je rekao celoj grupi ako neko želi da može ići sutra na obilazak jer da danas nije obećavajuće zbog kiše.
Nama je ujutro bio avion i ta nam opcija nije dolazila u obzir. Vozili smo se pola sata uz obalu oceana, kiša je padala, ali sve slabije. U jednom trenutku vodič je zaustavio kombi jer mu se učinilo da se nebo razvedrilo. Svi smo izašli i videli lagane obrise polarne svetlosti na nebu, kako je vreme prolazilo svetlost je sve više prodirala na nebu. Međutim, vodič je rekao kako je bolje da odemo južnije jer bi trebalo biti vedrije. Vozili smo se još dvadesetak minuta i zastali uz obalu. Duvalo je, ali posle Svlabarda ovo je bilo neprimetno. Nakon što smo izašli, videli smo zrake svetla u zeleno plavim nijansama na nebu. Vetar je duvao, a svetlost je sve više osvajala nebo, vetar je bio koreograf plesne tačke zeleno plavih nijansi iznad neba. Svi smo nepomično, bez reči gledali u tu čaroliju na nebu. Svaki trenutak je bio drugačiji. Oko jedan sat ujutru krenuli smo nazad prema hotelu. Ujutro nam je bio let za Hrvatsku.
Na ovom putovanju sam upoznala potpuno drugačiji način života, videla skroz različitu prirodu u odnosu na sve što sam do sada u životu videla. Shvatila koliko je naša planeta predivna i raznolika, i kako je sve jednako bitno da bi život funkcionisao. Glečeri su uvek bili nešto apstraktno, svi pričaju da su bitni, ali kad staneš pred tu gromadu leda, i shvatiš da se topi zbog našeg sebičnog ponašanja, i ne možeš ne osetiti barem mrvicu odgovornosti. Ono što je najvažnije, otkrila sam svoje kočnice i strahove, nemoći za koje nikada ne bih znala da postoje da sam nedelju dana u oktobru provela na kauču umesto na Arktiku. Sve kočnice sami smo sebi izgradili kroz život, svesno ili nesvesno. Međutim, ono što je najbolje i najljepše u životu, niko, osim nas samih, se toga ne može rešiti.
Foto: Sanja Lozić
