Zašto odustajanje – kako u sportu tako i u životu – nije opcija, koje najvrednije lekcije kik-boks servira nakon niza niskih udaraca, šta posle pobede i kako ostati šampion – razgovaramo u ekskluzivnom intervjuu sa Milošem Cvjetićaninom, svetskim šampionom u kik-boksu kojeg je njegov rodni grad, Novi Sad proglasio najboljim sportistom i po uspešnosti stavio rame uz rame sa atletičarkom Ivanom Španović.
Koje navrednije lekcije ti je kik-boks servirao do sada?
Tokom samih mečeva se suočavaš sa samim sobom i izložen si ozbiljnim rizicima, pa dođeš do nekih osnovnih zaključaka koji se tiču života. Biti zdrav, skroman i ponizan su neke od vrednosti koje su visoko na mojoj listi i u skladu sa kojima živim kako u ringu tako i van njega.
Kakve misli te prate kada ideš ka ringu, kakve tokom borbe, a kakve nakon?
Kada idem ka ringu pomešani su osećaji straha i hrabrosti koji se smenjuju, a sve ima veze sa tim što ne znaš šta te čeka u borbi. Tokom borbe sam potpuno prepušten svojim instiktnima. Fokusiran na sam meč i protivnika, tada ništa drugo ni ne postoji. Kad je meč gotov bez obzira na ishod osećaš se kao pobednik ukoliko si zadovoljan svojim postupcima u borbi.
Kako glase postulati u kik-boksu koje primenjuješ i u svakodnevnom životu?
Sam odnos prema sportu te uči da se suočavaš sa životnim problemima i ne bežiš od njih već se uhvatiš ukoštac sa istim i rešavaš ih.
Za kik-boks kažu da je potrebna brzina, snaga, hladna glava i srčanost. Kako ostati hladne glave a ujedno biti i srčan?
Verujem da se sa obe osobine rađaš i da ih tokom života i karijere nivelišeš i brusiš. Na brzini i snazi se radi svakodnevno.
Jednom prilikom si izjavio da nikada ne bi predao borbu. Šta to zapravo znači, kako vidiš predaju i zašto odustajanje nije opcija?
Ne znam kako bih sam sebe pogledao u oči da znam da sam odustao od nečega. To bi mi bio najveći poraz. Kada bih predao borbu osećao bih se kao da ne postojim.
Takođe nakon prvenstva u Budimpešti si izjavio da je prednost što tadašnji tvoji protivnici nisu znali za tvoje povrede. Misliš li da ne treba drugima otkrivati slabosti jer bi mogli, i u životu, kao u ringu, da nas povrede ili pobede?
Da, smatram da u životu ne treba da se pokazuju slabosti, uz izuzetke bliskih ljudi sa kojima se sve deli. U borbi je jako važno da protivnik ne zna koje su ti slabe tačke/povrede, jer će ih sigurno iskoristiti.
Ono što je manje poznato u tvom slučaju jeste da si više od 13 godina igrao fudbal. Otkud to da nisi ranije počeo da se baviš kik-boksom?
Fudbal je moja velika ljubav, ali u tim godinama nisam bio dovoljno zreo da bih shvatio ozbiljnost tog puta i šta on podrazumeva. Jednostavno je vremenom interesovanje splasnulo i neke druge teme su mi postale prioritetnije. Upisao sam Mašinstvo i tada se poklopilo da se rastanem od fudbala.
Koliko je zapravo važno da se na vreme prepozna sport kojim želiš da se baviš?
Verujem da ne postoji “pravo” vreme, važno je da se desi. I zapravo je svako vreme pravo vreme. Što se tiče mog sporta, nisam odmah znao da li ga i koliko volim, ali sve ono što prati kik-boks, pre svega transparentnost, je ono što sam zavoleo i što dan danas volim.
Prvi put te vidimo u editorijalu lifestyle medija. Koliko ti je ova uloga prijala i kako si se osećao tokom snimanja?
Ovo je jedna od prilika kada sam izašao iz zone komfora. Nisam znao šta da očekujem, ali mislim da je lepota upravo u tome da nešto novo iskusiš i da se upoznaš sa nekim novim oblastima.
Kako provodiš slobodno vreme?
Imam dva psa s kojima volim da provodim vreme. Takođe, dete sam iz velike porodice i često smo svi na okupu. Zapravo, najviše vremena provodim gledajući mečeve, a povremeno me neke teme okupiraju pa ih izučavam dok mi pažnju ne okupira nešto drugo.
Kakvi su tvoji profesionalni planovi za dalje?
Prošle godine sam ušao u jednu od najpriznatijih i najvećih kik-boks organizacija Senshe, a cilj mi je da do kraja sledeće godine postanem šampion u najvećoj svetkoj organizaciji Glory.
Fotografije: Monika Pavlović @monikapavlovic
Stajling: Movem Fashion total look