Majsko premotavanje počinje SAD, a kroz peti mesec u godini vodi nas opet autorka Ana Dodig koja stoji iza instagram naloga @kafenisanjeiostalo čije standardne mesečne preporuke već čitate na našem portalu. Pa, hajde da se vratimo na sam početak maja i da čujemo koji su glavni Anini utisci.
Premotati maj?
Premotati MAJ? Ako postoji neki mesec u celoj našoj istoriji koji bismo voleli da premotamo i izbrišemo (a bilo je dosta, složićete se tragičnih, teških i sumornih meseci u srpskoj istoriji: NATO bombardovanje, ubistvo Đinđića, Ivanovića i Ćuruvije, demonstracije devedestih), mislim da bi danas svi kolektivno potpisali da se upravo maj iz ove godine kao neka kaseta, premota do 2.maja i tu onda da se presnimi sve ono što je usledilo nakon praznika. Izbrisati ili prosto nasnimiti sa nekom drugom realnošću od one koja je usledila 3. maja. Jer ono što je usledilo niko od nas nije mogao da pretpostavi da je realno moguće da se desi ovde. Nismo mi Amerika, ili pak jesmo?
Skoro sam čitala Lalićev uvodnik u Nedeljniku
Pita se kada smo kao jedna u globalu antiamerička nacija usvojili ono što je najgora karakteristika tamošnjeg društva: oružje i tajne zavere? Ja bih dodala i masakre po školama, jer toga nema skoro pa nigde sem na tlu SAD. Ne želim da ulazim u analizu kada i zašto, toliko ima stručnijih od mene koji su danima nakon tragedija u OŠ “Vladislav Ribnikar” i u selima kod Mladenovca dali svoje mišljenje na tu temu, ali kada se taj strašni 3. maj desio, a potom i onaj užas 5. maja, počela sam prvi put neke stvari da vrtim u glavi. Na primer, da li je ovo zemlja u kojoj želim da rodim sutra dete? Da li imam pravo da to dete rodim i “smestim” u ovu sredinu koja je dezorijentisana, podeljena, izmorena i uvek u sukobu sa sobom i sa prošlošću?
Jer ko god misli da je njegov mikro svet siguran, ili je glup ili je slep. Ovde mikro svet može u trenu da ode u mikroparamparčića. Nije li se to desilo porodicama žrtava? Kakvo jutro je njih sačekalo posle garant lepo provedenih praznika u njihovom mikro svetu? Crno, teško i najgore moguće jutro.
Hronična bolest
I umesto da krenemo kao društvo ispočetka sa empatijom ka procesu oporavka i novih puteva, usledili su događaji koji su nas podsetili koliko je naša bolest hronična, teška pa možđa i neizlečiva. U to još uvek odbijam da poverujem, jer sam po prirodi večni optimista koji veruje u bolje sutra, pa i da će konačno ova masa koja šeta bez sendviča, autobus demokratije i ucena nešto promeniti, ali znate kako, nije nama samo potrebno da ukinemo Zadrugu, promenimo vlast ili izborimo se za slobodne medije koje neće uređivati jedan čovek. Nama je potrebno da promenimo skoro SVE.
Da li smo spremni za to? Možda još bitnije pitanje je da li imamo kapacitet za takve tektonske promene? Za priznanje da smo svi podbacili, da smo svi krivi, ali bez osuđivanja i potkazivanja, već uz spremnost da sve posložimo kako treba i da svemu vratimo dostojanstvo, ulogu i odgovornost.
Tu negde početkom maja..
SZO je objavila kraj pandemije koronavirusa, a meni je kroz glavu moram priznati prošla žal. Ne žal što i dalje nemamo tu bolest koja nas je okovala pune tri godine, već žal što taj period izolacije i preispitivanja nismo bolje iskoristili za svoje mentalno zdravlje, za sistemska rešenja koja će detektovati i rešiti vršnjačko nasilje, za svest da se moramo baviti svojom decom, za odluke da nastavnike pustimo da budu autoritet, vodilja pa i disciplinski faktor u odrastanju naše dece, za osudu i kažnjavanje bilo kog vida nasilja i onih koji maltretiraju i vređaju na rasnoj i verskoj osnovi. Možda onda ne bismo imali slučaj devojčice iz Vrbasa kojoj moraju da pomažu veliki Štimac i velika Seka.
Možda…
Dok smo svi bili u šoku, bolu i preispitivanju ubijeno je nekoliko žena (od početka godine najmanje 17 femicida), čija ubistva bi isto premotala i zaustavila. I baš u tom trenutku, desi se onaj govor patrijarha. Čisto da se zna, nisam krštena, na popisu se izjašnjavam kao agnostik, a crkve, manastire i katedrale posećujem isključivo iz estetske, arhitektonske znatiželje, ali to ne znači da nemam poštovanje prema bilo kojoj religiji i ljudima koji su svoj mir pronašli baš unutar religije i duhovnosti. I da ne smatram da je crkva tu da širi ljubav, toleranciju, prihvatanje i poštovanje prema svoj svojoj deci. Ali kada poglavar naše crkve uputi onakve reči ženama, setim se kako naš problem nije to što pravni sistem toleriše nasilje.
A šta jeste naš problem?
Naš problem je što smo tehnološki skoro pa dotakli galaksiju (chat gpt samo pa imamo revoluciju veću od pronalaska interneta možda u najavi) ali se po pitanju ženskih prava nismo makli više od milimetra i što živimo u društvu i kulturi koja decenijma, zapravo vekovima toleriše mržnju prema ženama i stav da žena i dalje treba da bude pokorna, da trpi, da služi, da ćuti. Mene lično možda najviše poražava i ubija činjenica da tamo negde postoji i dalje ogroman broj žena koje isto misle kao poglavar, koje savetuju ćerke da trpe jer su i one trpele, koje ne primaju ćerke u kuću nakon razvoda jer je to sramota i koje u krajnjem slučaju odgajaju i štite nasilnike.
Sutra svom nerođenom detetu obećavam da ću ga lično odvesti u policiju ako bude deo bilo kakvog napada na bilo koga, a kamoli na ženu, a ako čujem da je u usta uzeo “ubij” reč, ubiću ga od batina (da, socijalna služba je dobro čula šta sam napisala), da neće poželeti više da bilo kada takvu strahotu uzme u usta. U svakom slućaju, umesto da poglavar crkve pozove na osudu celokupnog nasilja, i osudi svakog ko se krije iza ikone i krsta a ponižava, siluje, podvodi, truje, tuče, promovišu nasilje, i pozove na toleranciju i razumevanje on se bavi rodno-senzitivnim zakonom i to sa tako sramnim, ponižavajućim vokabularom.
Negde tu pred kraj maja…
Kada nas je napustila snažna i borbena Tina Turner, čija životna priča mi liči nažalost na veliki broj priča koje čujem po Srbiji, bar u onom delu gde se živi unutar terora jednog nasilnika, shvatila sam koliko smo mi društvo koje TRPI. Ne trpimo samo nasilne partnere, već dccenije pogubne politike, život koji je uvek oko puke egzistencije, stresne poslove koji nam donose crkavicu, trošenje naših para na puteve pune rupa, prodane i nestručne ljude koji su postavljeni za direktore po partijskoj direktivi, uništavanje prirode i veličanje pogrešnih vrednosti. Kosovo? Nešto što smo možda prvo prepustili da iskrvari i da reši politika i nešto o čemu bi mogla ceo jedan novi članak da napišem, ali tek ta tema je bolna i prepuna suočavanja na koje izgleda nismo još spremni.
Ali ako ne sada, ne znam kada ćemo? Jer u ovakvom mraku, samo još se tračak svetla vidi. Upaliti svetlo ili pogasiti sva svetla, nije ni na Americi, Rusiji, ni na Kurtiju, a kamoli Bogu i političarima, već isključivo na NAMA.
Foto: Instagram, Željka Dimić
