Journal kolumna: Cveće danas

Pesmu sam čula među prvih deset hiljada ljudi i oduševljeno u sred Bosne đuskala uz divnu pop melodiju, onako kako samo ja to NE umem. Odmah mi je bilo jasno da će reči pesme odjeknuti, kod svih ostavljenih ili upravo prevarenih žena na planeti. I DA, očekivala sam (imam i svedoke) da će Flowers postati feministička himna u vremenskoj meri jednog lajka.

Ne znam da li da taksativno navodim licemerje današnjice, sa kojim smo se svi pomirili ili da se raspišem, pa kako nam bude…

Svaka od nas je sama sebi kupila cveće, otišla sa drugaricama na ples, more ili večeru, da ne pričam o tome da su mi razgovori sa sobom rutina koju ne preskačem bila u braku/vezi ili sama… Svaka od nas je (verovatno) bila prevarena u datom momentu i  odlučna da ostari sama, dok nas mačke ne izedu, a komšinica sa trećeg sprata javi najbližim rođacima da se oseća čudan smrad iz stana. Međutim nakon lizanja rana, krpljenja duše uz litre vina i varikiniranje mozgova najboljih prijateljica, vreme učini svoje, spremne smo za novo. Novo zaljubljivanje, zabavljanje, zajedničko putovanje, život ili venčanje. Oči me peku i same se prevrću od silnih tvitova i Instagram postova o popularizaciji ideje „samoće“, demaskulinizaciji muškaraca, potenciranju kako je lepše biti sam nego „trpeti“.

Podrška i potenciranje razvoda ide do granice da devojke na forumima pišu kako „su ga ostavile jer nije spuštao dasku za wc šolju“, ok, dakle naučio je da je podigne, pa naučiće i da je spusti. Opet saborkinje na istom forumu to podržavaju, dok u tom momentu izlistavaju ponudu ljubavnih drama na Netflixu priželjkujući dasu koji joj masira stopala, pa makar i u sudoperu mokrio. Mislim da je reč „trpljenje“ dobilo jačinu koja je kao gumicom obrisala adekvatan izraz, taj izraz je TOLERISANJE.

Izgubili smo pojam ženske topline, ženstvenosti, umilnosti, jer kako biti kompatibilan sa nekim, ako nismo ni sa sobom dobri? Da, obraćam se ženama i ne nemojte molim vas sada krenuti sa „A, oniii, oni su…“ Žene su oduvek bile „jači pol“, svaki emotivno zreo mučkarac će to priznati bez da trepne. Od nas zavisi više nego što mislimo, a uzročno posledično je ono šta dobijamo. Iz zone komfora se niko nije razvio na bolje, dakle ne mogu samo „oni“ biti krivi za ovo šta nam se dešava.

Previše preuzimanja ideja za koje nismo sigurne odakle potiču, saveta raznih motivacionih govornika, verovanja svemu šta vidimo na društvenim mrežama i najbitnije od svega prihvatanje osame iz sopstvene lenjosti. „Neću da budem jaka, hoću da budem srećna“, prevedeno sa popularnog američkog portala, da li ste se zapitali ko ste u sopstvenoj kontradiktornosti, šta uopšte znači biti jaka? Žene su pomešale snagu sa jačinom, ljubav sa materijalnom sigurnošću i sreću sa Instagramom, a samoću sa usamljenošću. Ja ovde nikoga ne prevaspitavam i ne edukujem, samo molim da se ne odričete ljubavi, prema sebi, drugima, prema životu. Ne dozvolite da vas ubede da biti nežan prema sebi znači nemati tolerancije za drugo biće. Pomerite se malo u stranu, ima mesta na tom krevetu pored vas…

U laboratorijama su već napravili i veštačku matericu, banke sperme postoje, da li to znači da ni mi više nismo potrebne? Naravno da ne, ali zašto dozvoljavamo da nas devojčica koja je na sceni lizala naduvani veštački penis ubedi da MOGU SAMA? Moramo da se razumemo, pardon da me razumete, pesma je fenomenalna, sviđa mi se i spot, ne sviđa mi se suština koju oberučke prihvatamo, bez da smo promislili. Zašto roditelji često kažu, da su drugo dete dobili na uštrb komfora, ali da prvo ne bude SAMO? Uništavanje pojma zajedništva i potenciranje osamljivanja, jeste ono šta me rastužije.

Ne bih se bavila teorijama zavere i ostalih popularnih tema u vezi sa uništavanjem porodičnih vrednosti. Stvarno ne bih ja o tome nakon dva razvoda, ali verujem u ljubav, verujem u dodir, pažnju, osećaj pripadanja… Đavo današnjice, nije iskeženi čika sa rogićima, već svakodnevna doza jeftinog dopamina.