Savršene farmerice ne post… 3D tehnologija nas uverava da su moguće! Sa Beth Esponnette o revoluciji mode, razgovaramo eksluzivno za Journal

Savršene farmerice ne post… zaustila sam da kažem već stoti put kada sam u beskrajima interneta otkrila unspun. Obećanje je bilo prilično ambiciozno – custom made farmerice koje savršeno stoje. Ako ne odgovaraju – sve troškove snosi firma. Hm… Već godinama pratim tehnologije u modi, odmah sam se ulogovala i počela da odgovaram na pitanja koja su me podsećala na traumu pronalaženja tih – savršenih farmerica.

Za sada, unspun ima kolekcije sa brendovima Collina Strada, Eckhaus Latta i sada sa novim brendom Ane Kraš i Rubena Moreire – Teget. Njihove savršene farmerice ušle su u Primark, Wallmart i Weekday. Šta je zajednička nit za komercijalnu i autorsku modu?

Neka od pitanja koje unspun postavlja su: Kako vam stoje na struku, ako su vam u kukovima dobre? Kako vam stoje na kukovima ako su vam dobre u struku? Da li ste nekada, ikada imali savršene?

Ahhh… Ne. Kao i mnoge žene – mislim da nešto nije u redu sa mnom, svaki put kada se mučim da zakopčam farmerke, svaki put kada gledam u spljeskanu zadnjicu, svaki put kada mi je struk širok toliko da može da stane još jedna ja. Svaki put kada se preznojavam u kabini, a sada treba da verujem da će mi za 3-5 nedelja farmerice doći na kućnu adresu. U Srbiji? Nema šanse. Hajde da vidimo i to čudo!

Šta je unspun i ko je Beth Esponnette?

Intervju sa Beth Esponnette, osnivačicom brenda unspun – zakazala sam odmah, imala sam 1001 pitanje. Kompanija unspun je bazično startup koji postoji u Kaliforniji od 2016. godine i bavi se tehnologijom pravljenja odeće, sa misijom da smanje karbonski otisak do ispod 1% uz automatizovanu, lokalizovanu i namensku proizvodnju odeće. Šta to znači? Pravi se samo onoliko koliko je potrebno, tamo gde je potrebno, čime je umanjen uticaj na životnu sredinu a i troškovi su radikalno smanjeni. Kako oni to rade? Korišćenjem 3D tehnologije u svim fazama, robotizovanom proizvodnjom i bez korišćenja skladišta.

Ekskluzivno za Journal, pričamo o sa Beth Esponnette o ženskom telu, savremenoj modi, novim tehnologijama i pletenju korpi. Saznajemo zašto su veličine pogrešan koncept i šta čini savršene farmerice – savršenim, kao i o tome kako moda može biti jeftinija i dostupnija. 

Savršene farmerice – Previše dobro da bi bilo stvarno

Bila sam oprezna, nisam želela da pričamo pre nego što stigne proizvod. Što je sigurno – sigurno je. Iako sam tih dana dostizala rekordnu kilažu i mirila se sa svojim konačnim oblikom – naručila sam ih. Kao na aerodromu, snimala sam se u sobi, jednom, drugi put, peti put. Posle dana i dana na carini (hm… Srbija) 9. jula – tačno posle 4 nedelje od kad sam uploadovala uspešan scan (10. juna) na moju adresu u Beogradu, stigle su savršene farmerice. Probala sam ih a onda fotkala – jesu savršene. Savršena dužina, širina, struk i oblik. Šta više, moći ću da naručim u svim bojama, a ako mi se telo promeni, promeniću scan po kome su nastale.

Šta te je inspirisalo da počnete da radite custom-fit, odnosno savršene farmerice kroz unspun?

Pre svega hvala ti što si probala naše farmerice i jako sam uzbuđena što su ti se dopale. Jedva čekam da vidim tvoje fotke. Naš brend, naša kompanija je nastala na krovnom konceptu proizvodnje po narudžbini sa idejom da proizvodimo samo ono što nam treba. Tu sam bila sama, i kada smo ušli u proces 3D tkanja, došao je koosnivač Walden, i onda smo zajedno shvatili zajedno da se to može primeniti na jeans.

Znali smo da postoji potreba industrije za tehnologijom koja može da radi po narudžbini, ali iz perspektive korisnika – zašto bi nekom bilo važno kako se radi? Ljudi čak uobičajeno žele obrnuto, da njihov komad bude već gotov u trenutku kada požele da ga kupe. Tu se pojavio paradoks custom-made stvari – ako je nešto urađeno baš za tebe, to ne može biti gotovo pre nego što se uključiš.

Počeli smo da radimo istraživanje, intervjue i upitnike. Ispitali smo 400 ljudi, i imali smo veoma otvorena pitanja, bez ikakvih odrednica prema pojedinim komadima garderobe. Pitali smo – koje delove tela ne volite, gde vam odeća loše stoji, šta je problem oko veličina, za šta najteže nađete odgovarajući kroj, šta mrzite da probate, da kupujete… Farmerice su bile na ubedljivom 1. mestu – od četiristo ljudi, trista je reklo – mrzim da kupujem farmerice. Zanimljivo je da većina ljudi ima farmerice. Bilo je veoma očigledno da ćemo se fokusirati na farmerice.

Zvučaće kao lično pitanje ali – kao žena koja počinje startap, da li si krenula i od sebe? Da li si ti imala muke tražeći savršene farmerice? Kako custom-fit jeans može da reši ovo pitanje?

Lično? Da li sam ja imala problem da promađem idealne farmerice? Naravno da jesam. To je veoma teško. Definitivno i ja pripadam ogromnom broj ljudi koji oseća da je problem u njima, njihovom telu – a u stvari je problem u sistemu proizvodnje. U stvari, ja i ne znam svoju veličinu. To mi se najviše sviđa kod unspun farmerica – ne postoje veličine.

Otkud ti u modi, odakle moda u tvom životu? Da li si znala da ćeš se baviti modom kad si bila devojčica?

Školovala sam se u oblasti fashion dizajna ali onda sam se okrenula širem polju dizajna i proizvodnje. Kada sam imala 12 godina, odlučila sam da ću biti dizajnerka. Sa najboljom drugaricom sam, kao i puno devojčica, kreirala modele i pravile smo odeću iz zabave. Sa 14-15 sam krenula u smeru nauke i umetnosti, što ljudi često percipiraju kao dva različita smera, ali su za mene oduvek bili povezani.

Kada sam bila u srednjoj školi svako veče sam spremala šta ću obući sutradan – eksperimentisala sam. I kasnije su mi rekli kad sam diplomirala i sve, neki drugari iz škole koji me nisu ni znali, kako su u školi svako jutro čekali da vide šta ću ja obući, jer je bilo drugačije.

Naravno većina stvari iz srednje škole su blam. Pravila sam puno puno minđuša od papira, to je bio pristupačan način da stalno imamo nešto novo.

Odrasla sam u Mainu, tamo progresivnost nije jača strana, i zaista sam naivno razmišljala. A kada razmišljam gde sam sad – u retrospektivi je savršeno, razlog zašto mislim da je savršeno je što je dizajn sledio moju radoznalost i to me je vodilo.

Kada pomislim na savršene farmerice, imam milion pitanja – ali ukratko – šta je najveća greška u industriji mode kada govorimo o farmericama? Zbog čega je tako teško naći savršen par?

Farmerice su savršene. Ono što će se ljudi sasvim sigurno složiti jeste kako farmerice, jedan komad odeće, može imati takav spektar raznolikosti i uz stalno novi karakter i osobenost. Industrija je tog dela svesna. Povezanost sa osobom kojoj je nosi je ono u čemu industrija failuje. I dalje se komadi prave na isti način.

Dizajneri koji prave farmerice su strastveni, provode puno vremena da bi osmislili look, a onda im ostatak lanca snabdevanja pokaže da je sve dalje copy-paste.

Do osobe koja kupuje farmerice, nikad ne dođe onaj deo koji je najvažniji, custom-made fitting. Osećam da je to problem industrije, a ne dizajnerke ili klijentkinje. I to nije samo problem kod farmerica, tako je u celoj modnoj industriji – optimizuje se zbog cene.

Šta čini savršene farmerice?

Kad neko noseći farmerice oseća da odiše stilom. Kada osećaš da si deo njih, jer ti jesi deo njih. Udobne su i osećaš se odlično noseći ih.

Kako se vaš pristup prilagođava posebnim zahtevima i čitavom spektru različitih tipova tela u industriji odeće?

Beskonačno je. Nema istih tela, a kako imamo custom fit tehnologiju – svaki par je priča za sebe. Naravno, uvek možeš da naručiš za sebe iste farmerice i one će biti potpuno iste. Ali ako ista osoba nosi skiny fit i wide fit – čak i farmerice za istu osobu biće potpuno drugačije. Broj kombinacija je potpuno beskonačan.

Kada kupuje farmerice svako može da izabere između pet modela, silueta, zatim se bira materijal – koja boja i vrsta tekasa, koliko je čvrst koliko rastegljiv, jak ili tanji, bira se i vrsta konca, visina struka i dužina nogavice. Mi pravimo proizvod samo za tebe. Proizvod se oblikuje prema osobi, ne obrnuto.

Unspun je oduvek imao cilj da celu industriju pokrene u smeru proizvodnje na zahtev i proizvodnje putem 3D tkanja. Jednog dana ove tehnologije će se inkorporirati ali za sada su još uvek odvojene. Potražnja je velika i za sada još ne možemo sve da proizvedemo na 3D mašini.

Znali smo da će nam biti potrebno najmanje pet godina da pokrenemo tu tehnologiju od nule. U međuvremenu smo pokrenuli tehnologiju custom made farmerica, koja je nastala 2018. godine.

Želela sam savršene farmerice i sama sam prošla kroz proces izrade, primetila sam da imate veoma detaljna merenja i upitnik, zajedno sa body self-scanom koji je pomalo smešan ali pokazalo se odlično radi. Sa rastućom potrebom za personalizovanim modnim iskustvima – unspun uspeva da vrlo mudro uključi klijenta. (Dok sam trepnula dala sam više podataka nego ijednoj mreži) Savršeni par farmerica koji nastaje je zaista pametan način korišćenja podataka i tehnologije za ono što nam je potrebno.

Beth, kako ti vidiš ovu vezu između korisnice i proizvođača? I mašine?

U osnovi naš proces proizvodnje je osnaživanje klijenata da se uključe u proizvodnju – i da smanje uticaj na životnu sredinu tako što će imati samo one proizvode koji su napravljeni za njih bez ikakvih viškova.

Brendovi igraju igru pogađanja i prave ogroman broj farmerica koje niko na kraju ne nosi.

Mi želimo da smanjimo distancu između potrošača i proizvođača. Jedan od razloga zašto ne vrednujemo više garderobu kao pre jeste taj što ne znamo kako je nastala – mi ne vidimo proces. U 50tim, ljudi su pravili svoju odeću i prema njoj su se odnosili sa poštovanjem. Danas kada je majica tri dolara i jeftinija je od kafe – ne cenimo je. Približavanje procesa proizvodnje i potrošnje, ljudi mogu da osete kako je nešto napravljeno i time se povećava percipirana vrednost. Svakako raste i stvarna vrednost.

Pročitala si hiljade popunjenih upitnika, a ja sam čak čula u svom okruženju, kada sam podelila priču shvatila sam da veći deo žena ne veruje u savršene farmerice – neke su čak i odustale od nošenja jeansa… koji je najčešći problem koji žene imaju sa farmericama?

Nema jednog odgovora. Oni koji su odskočili kao veoma česti bili su – veliki listovi, velike butine, uzak struk u odnosu na kukove…

Žene ne vide problem u farmericama, već u sebi?

Ne mislim da je to zaista stvarno – ali tako su one opisale sebe. Kod tela ne postoji nešto što je previše ili premalo, tako smo istrenirane da mislimo o sebi zbog standardizovanog sistema veličina. Veličine ne bi trebalo da postoje – nije u redu stavljati ljude u takve kategorije, mi smo sve veoma jedinstvene.

Kako nastaju savršene farmerice? Od inicijalnog uzimanja mera do krajnjeg proizvoda, šta je ono što ne vidimo? U čemu se usnpun proces razlikuje od klasičnog?

Proces je ono što si iskusila kao klijentkinja je proces custom-fit farmerica. Prvo odabereš jedan od pet modela vrlo uslovno podeljenih u masculine ili feminine jeans jer su svi modeli unisex. Uradiš body scan uz pomoć telefona. U osnovi to je video u kome se za 10 sekundi okreneš za 360 stepeni kako bi se tvoje telo videlo iz svih uglova.

To je najteži deo – najteže je osloboditi prostor da se okreneš u kadru, ako si u sobi, hahha. Ne znam koliko sam morala puta da uradim to za vikend.

Video ide u naš sistem koji pravi .obj fajl i ti postaješ svoj lični point cloud – grupa tačkica u prostoru prezentuju tvoj oblik. Neko to zove 3D model ili avatar, digitalni blizanac. Farmerice koje si izabrala onda se prave oko tebe u 3D tehnologiji uz pomoć našeg softvera. Prvih puta kad smo to uradili, lično smo modelirali farmerice u digitalnom okruženju, oko digitalne osobe. Danas to software radi sam. Na osnovu digitalnog modela osobe pravi se digitalni model farmerica, a zatim se pravi kroj – odnosno 2D rasklop farmerica.

U ovoj tački se razlikuju custom-fit i 3D tehnologija odnosno Vega. Kada radimo custom-fit, 2D kroj šaljemo u proizvodnju, oni ga apliciraju na teksas, iskroje i sastave farmerice. Ceo ovaj proces traje tri do pet nedelja a farmerice koštaju 200 dolara. To je odlična vrednost custom-made farmerica, ali naravno, mi nismo konkurentni modnoj industriji koja može da smanji cene u nedogled.

U okviru 3D tehnologije – umesto da šaljemo u proizvodnju ravan kroj, šaljemo 3D pattern u mašinu za trodimenzionalno tkanje. Bazično mašina daje komandu – tkanje u određenom obliku.

Model proizvodnje bez zalih (zero-inventory) u custom-fit proizvodnju doprinosi održivosti kroz smanjivanje otpada, kako je ovo uopšte moguće?

Moguće je jedino uz klijente koji su spremni da čekaju i plate nešto više za par farmerki. Na svaki drugi način nije moguće. Custom-fit je moguć jer mi danas imamo klijente koje poznajemo i nema viškova. Mi smo želeli demokratizaciju procesa proizvodnje, i da je učinimo vidljivom, dostupnom. Tek će 3D tkanje omogućiti da proizvodnju dovedemo u USA ili gde god da postoji potražnja, smanjujući rad i vreme da se stvori komad garderobe i tada će i cena biti niža.

Da li je moguće podići svest o proizvodnji i potrošnji u modnoj industriji?

Na osnovnim studijama učila sam o materijalima i dizajnu u proizvodnji na veliko, što je u suštini dizajna odeće i zavolela sam modu u smislu industrije, fabričke proizvodnje. Naš program uspeo je da nam osvetli pozitivne strane, ali kada sam ušla u industriju osećala sam se kao da samo ponavljam negativne strane. Eksploatacija ljudi, resursa, zagađenje, preterana potrošnja i proizvodnja. Osećala sam se loše i nisam mogla da se nateram da radim. Nisam želela da budem deo toga. Bilo mi je stalo i čini mi se da sam zato počela nešto u šta verujem.

Kako vidiš budućnost održive mode kroz unspun inovativne pristupe ?

Svakako zamišljam to kao proizvodnu platformu oko 3D tkanja jer nam je ova tehnologija otvorila nove mogućnosti. Ide se direktno od zamisli ka finalnom produktu. Nikad više nećemo morati da krojimo materijale pa da prošivamo i spajamo. Moguće će biti otvarati mikro-fabrike širom sveta, što će značajno skratiti lance snabdevanja, umanjiti troškove prevoza. Možemo da učinimo snabdevanje pametnijim i svrsishodnijim, automatizovanjem i digitalizovanjem nekoliko koraka kako bismo napravili proizvode koji su bazirani na onome što potrošači žele i šta im treba.

Kao što sam pomenula kada smo prvi put pričali, saznala sam za unspun kroz vašu najnoviju saradnju sa Anom Kraš i njenim novim brendom Teget koji je osnovala sa Rubenom Moreirom. Koristili ste tehnologiju Vega, možeš li da mi kažeš više o ovom futurističkom konceptu 3D tkanja?

Imamo collab sa Wallmartom, sa Eckhaus Latta i sa Teget za 3D tkanje – ono što me uzbuđuje je koliko se razlikuju svi ti brendovi a zajednička im je tehnologija. Veoma sam uzbuđena oko toga šta nas čeka. Da bismo stvorili odevni komad – krećemo od konca koji je u jednoj dimenziji, preko tkanja materijala koji je u dve dimenzije, koji potom krojimo prema modelu da bismo spajanjem odnosno šivenjem stvorili odevni komad koji je trodimenzionalan. Tehnologija koju koristi ceo svet nastala je u 17. veku.

Veoma poštujem istoriju proizvodnje, i sama sam deo toga, krojila sam i šila. No, nisam sigurna da je moguće da se izvučemo iz industrije koju smo stvorili, koristeći iste te mašine. Moramo da razmišljamo o tome kako proizvodimo proizvode ali i kako ih razgrađujemo. Za to je potrebno da se odmaknemo jedan korak, da ponovo promislimo vlakno kao osnovni materijal – od koga sve nastaje.

Kao kada se pletu korpe – moguće je tkati u tri dimenzije – tkati gotov proizvod. Moguće je stvarati materijal i proizvod u isto vreme. Naravno to nije jednostavno, zato nije veoma često – ali moguće je i štedi vreme i tako može uštedeti novac i smanjiti cenu proizvoda, učiniti ih dostupnim tamo gde su potrebni.

Fotografije: unspun, sve fotografije ljubaznošću osnivačice + instagram @unspun.io, privatna arhiva