Anemoia je nova nostalgija
Mates-i nisu nostalgični. Jer, generacijski su jedva okrznuli, recimo, proizvodnju Iskra telefona Davorina Savnika koji je jedan od desetina hiljada artefakta poimanja estetike srednje klase u nekadašnjoj SFRJ izloženih u prostoru muzeja. Oni su pak mnogo bliži onome što se danas zna kao anemoia – žal za vremenima kojima niste svedočili.
Taj se naziv, naime, koristi od 2012. godine. I to zahvaljujući projektu Rečnik opskurnih tuga (The Dictionary of Obscure Sorrows), čiji je autor John Keonig, i koji sada ima i svoje štampano izdanje. Reč anemoia sastavljena je od starogrčkog ánemos (vetar) i nóos (um), uz referencu na anemosis, odnosno savijanje stabla jakim vetrom, sve dok se ne čini da se ono savija unazad. U konkretnom slučaju ova dva dizajnera sa fan bazom najbolje odevenih žena Beograda: kada na pistu pošalju manekenke u starim a očuvanim cipelama, gde nijedan par nije sličan onom sledećem, oni možda ni ne shvataju u kojoj meri je to eho iskustva najslavnijih manekenki bivše Jugoslavije koje su se pred revije tekstilnih giganata poput Jugoeksporta doterivale same, bez pomoći glam tima, i nosile cipele iz ličnog vlasništva uz tešku konfekciju tog doba.
Famozna Ljilja Perović, sa kojom imam čast da sarađujem, ima tu sjajnu anegdotu (ah, jednu od mnogih) kako ju je jednom Jovanka Broz radoznalo upitala šta ima ispod kaputa. A ona, zajapurena od spremanja u brzini, uzvratila: Ništa!
Za pun krug trendova dovoljno je dvadeset godina (a izgleda manje)
Nostalgije u modi danas ima toliko da bismo teško mogli da raščlanimo šta uopšte pripada kojim (dobrim starim) vremenima. Štaviše, mnogo stilskih referenci je već nekoliko puta prošlo kroz centrifugu trendova. Tako da, kad gledamo recimo debi Chloe reviju koju potpisuje Chemena Kamali, niko sa sigurnošću ne može da kaže da li je muza bila Stevie Nicks ili Sienna Miller. Ova druga se pak, pojavila pred fotoreporterima na ulazu, spremna da zauzme svoje mesto u prvom redu u beloj asimetričnoj haljini, robusnoj kožnoj jakni i sa klompama na nogama. Izgledala je skoro kao pre dvadeset godina na istom mestu, kada su njena festivalska izdanja sa Glastonburyja smatrani za vrhunac boho chic-a.
Dvadeset godina je dovoljno za pun krug u modi, svi znamo. Pa ipak, živimo u fenomenološki intrigantnom trenutku gde sve estetske reference zahvaljujujći sufiksu –core sa TikTok-a egzistiraju u istoj ravni, tako da tokom nedelje možemo da šaltamo između retro opsesije po izboru. Kao da su kanali na kablovskoj.
Spejs skafander i patinirane leviske
Tog ponedeljka uveče, na nekom od filmskih kanala uhvatio sam Ponoć u Parizu, gde lik Owena Wilsona (po imenu Gil) piše knjigu o čoveku koji radi u prodavnici nostalgičnih predmeta – esencijalno lutke Shirley Temple i stari tranzistori. Ali me je navelo na razmišljanje o tome kako je sva moda kojoj upravo svedočimo jedan veliki nostalgia shop. Obnovljeno interesovanje za modnu zaostavštinu Pacoa Rabannea, pojačanu maestralnim istraživanje Juliana Dossene i prošlogodišnjom lukrativnom saradnjom sa H&M, zanimljivo je i iz druge vizure.
