…i šta ona govori o modi danas
Prošlog ponedeljka, malo iza podneva, horda zaljubljenika u modu krenula je put Muzeja Jugoslavije – gde je dizajnerski dvojac Mates zakazao svoju reviju. Saša i Marko uvek imaju jugoslovenstva za izvoz. Ali, ovoga puta se činilo kako su, umesto da ga posmatraju kroz subjektivni osećaj odevanja današnjice, jednostavno doneli u kuću (cveća) gde pripada. I da su, metaforički, i sami došli kući.
Rezultat je bio toliko prirodno pripadajući monumentalnom okruženju. Toliko da je prosto neobično kako se njihova revija na tom mestu desila tek sad. Međutim, ono što me je lično najviše ganulo jeste sa kojom pažnjom su pristupili rekreiranju čak i onih naizgled nevažno poetičnih momenata iz istorije ove utopije od zemlje. Različite stolice za publiku, karanfili i ručno ispisana imena zvanica na svakoj od njih. Gotovo kamerna atmosfera u kojoj tek koje nenadano sevanje blica na kameri iPhone-a i činjenica da je trideset stepeni na startu aprila ukazuje da je 2024, a ne osamdeset i neka.
Anemoia je nova nostalgija
Mates-i nisu nostalgični. Jer, generacijski su jedva okrznuli, recimo, proizvodnju Iskra telefona Davorina Savnika koji je jedan od desetina hiljada artefakta poimanja estetike srednje klase u nekadašnjoj SFRJ izloženih u prostoru muzeja. Oni su pak mnogo bliži onome što se danas zna kao anemoia – žal za vremenima kojima niste svedočili.
Taj se naziv, naime, koristi od 2012. godine. I to zahvaljujući projektu Rečnik opskurnih tuga (The Dictionary of Obscure Sorrows), čiji je autor John Keonig, i koji sada ima i svoje štampano izdanje. Reč anemoia sastavljena je od starogrčkog ánemos (vetar) i nóos (um), uz referencu na anemosis, odnosno savijanje stabla jakim vetrom, sve dok se ne čini da se ono savija unazad. U konkretnom slučaju ova dva dizajnera sa fan bazom najbolje odevenih žena Beograda: kada na pistu pošalju manekenke u starim a očuvanim cipelama, gde nijedan par nije sličan onom sledećem, oni možda ni ne shvataju u kojoj meri je to eho iskustva najslavnijih manekenki bivše Jugoslavije koje su se pred revije tekstilnih giganata poput Jugoeksporta doterivale same, bez pomoći glam tima, i nosile cipele iz ličnog vlasništva uz tešku konfekciju tog doba.
Famozna Ljilja Perović, sa kojom imam čast da sarađujem, ima tu sjajnu anegdotu (ah, jednu od mnogih) kako ju je jednom Jovanka Broz radoznalo upitala šta ima ispod kaputa. A ona, zajapurena od spremanja u brzini, uzvratila: Ništa!
Za pun krug trendova dovoljno je dvadeset godina (a izgleda manje)
Nostalgije u modi danas ima toliko da bismo teško mogli da raščlanimo šta uopšte pripada kojim (dobrim starim) vremenima. Štaviše, mnogo stilskih referenci je već nekoliko puta prošlo kroz centrifugu trendova. Tako da, kad gledamo recimo debi Chloe reviju koju potpisuje Chemena Kamali, niko sa sigurnošću ne može da kaže da li je muza bila Stevie Nicks ili Sienna Miller. Ova druga se pak, pojavila pred fotoreporterima na ulazu, spremna da zauzme svoje mesto u prvom redu u beloj asimetričnoj haljini, robusnoj kožnoj jakni i sa klompama na nogama. Izgledala je skoro kao pre dvadeset godina na istom mestu, kada su njena festivalska izdanja sa Glastonburyja smatrani za vrhunac boho chic-a.
Dvadeset godina je dovoljno za pun krug u modi, svi znamo. Pa ipak, živimo u fenomenološki intrigantnom trenutku gde sve estetske reference zahvaljujujći sufiksu –core sa TikTok-a egzistiraju u istoj ravni, tako da tokom nedelje možemo da šaltamo između retro opsesije po izboru. Kao da su kanali na kablovskoj.
Spejs skafander i patinirane leviske
Tog ponedeljka uveče, na nekom od filmskih kanala uhvatio sam Ponoć u Parizu, gde lik Owena Wilsona (po imenu Gil) piše knjigu o čoveku koji radi u prodavnici nostalgičnih predmeta – esencijalno lutke Shirley Temple i stari tranzistori. Ali me je navelo na razmišljanje o tome kako je sva moda kojoj upravo svedočimo jedan veliki nostalgia shop. Obnovljeno interesovanje za modnu zaostavštinu Pacoa Rabannea, pojačanu maestralnim istraživanje Juliana Dossene i prošlogodišnjom lukrativnom saradnjom sa H&M, zanimljivo je i iz druge vizure.
Šezdesetih godina dvadesetog veka, trendseteri su stilsku inspiraciju tražili u dalekoj budućnosti, egzaltirani materijalima koji su nastali u laboratoriji i odevnim rešenjima koja gotovo potiru gravitaciju kod pada tkanine. Dugo je, pa čak i kad sam negde sredinom osamdesetih ja bio klinac, vladala pretpostavka da ćemo posle dvehiljadite nositi futurističke skafandere i putovati svojim privatnim spejs šatlovima. Umesto toga, jurimo stare, savršeno patinirane leviske po second hand-u (dok Levii’s Jeans od Beyoncé tiho svira).
Da li ćemo se skoro overdozirati nostalgijom?
Niko ne može sa sigurnošću da kaže. Na kraju krajeva, sam izraz je skovan 1688. godine. I to od strane švajcarskog lekara Johanesa Hofera, koji je tugu za domom video kao bolest uma. Vojnicima na frontu koji su se uželeli kuće propisivane su pijavice i opijum kako bi se lečio ovaj, po Hoferu, psihopatološki poremećaj. Nekima je čak pretio i da će ih sahraniti žive. Ali tokom vekova filozofi, umetnici, pisci i of course, dizajneri, otkrili su da nostalgija može biti divna. Slatko-gorka svakako, ali i da nas opije utehom. Naročito kad možemo da je obučemo.
Foto: Instagram: @beyonce; Profimedia, Launchmetrics/Spotlight