Journal #trendspotting: Paris Fashion Week

Carica je gola (i sama je sebi skratila šiške)

Godinama nas je iz, onoga što se kolokvijalno naziva ženskom štampom, vrebao teror budi kao Parižanka. Tekstovi sa tom tematikom u širokom zahvatu, od toga gde kupiti breton majicu (spojler: bilo gde) pa do toga kako Francuskinje trebe moljce iz ormara (podave u čaši Cote du Rhone ili omame lavandom iz Grasa, ko će ga znati), čini se da je jedini ispravan način da se živi en vogue bio onaj tres Parisien. I to se tako valjalo u nedogled, kako mi mediji umemo do poslednjeg klika, sve dok Emily nije došla u Pariz – i ubila kult nonšalantno doterane fille iz Maraisa jednom banalno naherenom beretkom.

Ovo je naravno, surovo uprošćavanje stvari za potrebe dobrog šlagvorta – mada činjenica stoji:

Francuskinje možda jesu najbolje odevene žene na planeti, ali to već dugo nije zasluga pariske nedelje mode koja se sezonama unazad čini neprijatno zaglavljenom između udovoljavanja solventnoj azijskoj klijenteli i visokostilizovanog defilea koji izgleda dobro samo na Instagramu – ali ne i u stvarnom životu. To je pak jasno i nama koji smo se u gradu svetlosti zatekli tek dovoljno dugo da zagrebemo po površini delikatesnog people watchinga iz nekog od izvikanih bistroa – jasno je i tamošnjim najznamenitijim ikonama stila pa zato sve češće uprkos urođenom modnom patriotizmu posežu za trendovskim prečicama kul Amerikane ili berlinske klubske mode. Zašto su ondak najznačajnija imena ovog velelepnog tržišta toliko dugo odbijala da vide kako od njih želimo da vidimo nešto novonovonovonovonovo (da citiram Konstraktu)?

Journal #trendspotting: Paris Fashion Week

Šaltajući po slajdšou galerijama sa revija na ovom Paris Fashion Weeku stiče se utisak kako je tema traženja (novog) identiteta konačno došla na red.

U najbukvalnijem smislu kod Chloé – gde je Chemena Kamali za svoj debi odabrala da revitalizuje famu oko Chloé devojke. Chloé Girl je decenijama bila sinonim za It Girl. Znate već: tip osobe za koju je devojka manje boks sa godinama u opštinskom formularu a više odrednica duha, ona koja vrca od kul magnetizma (ali krajnje nehajno) i koja je taman dovoljno posebna i dovoljno prijemčiva da sve žene žele da budu ona (ili barem tako da se odevaju). To je, bez sumnje, jedan od najpamtljivijih brend avatara koji su ikad nastali u modi – teško je u trenu setiti se ijedne druge kuće koja ima takvu personifikaciju, pre nego prepoznatljiv logo.

Iako nije baš najjasnije ko se prvi setio te titule – možda je to osnivačica Gaby Aghion, čija je revolucionarna ideja bila da ponudi dovoljno primamljivu mladalačku alternativu blaziranim francuskim kuturijerima pedesetih – i premda je Chloé devojka imala mnoštvo inkarnacija u radu različitih kreatora koji bi se obreli u toj kući, za većinu je to baš ona vizija Karla Lagerfelda iz kasnih sedamdesetih, uz milenijumski apdejt mandata Phoebe Philo na početku dvehiljaditih.

Chloé devojka je blagoslovena mladolikošču i energijom, malo hipi, malo rokerka, u tragovima romantičarka i iznad svega slobodoumna. Ona deli auru sa Stevie Nicks i Jane Birkin (pa što ne reći i Kate Moss) – i, zahvaljujući Chemeni, konačno nam se vratila.

Nešto uži krug poklonika razumeće ono što je Dries Van Noten hteo da kaže nasloviviši kolekciju Žena koja se usuđuje da sama sebi skrati šiške.

I da, ukoliko ste prvo pomislili na start treće sezone Emily in Paris kada ona, u gluvo doba noći, ophrvana stresom uzima makaze i seče kosu – previše gledate Netflix, kao i ja. Gospodin Dries je aludirao na one retko slavljene modne heroine svakodnevice, koje odeću shvataju kao produžetak svoje ličnosti – kako individualizam ne zavisi od varijabile dužine suknje na pistama prosto ne mogu da se zamaraju time koja nijansa bordo je sad nova crna. Bio je to i dirljiv omaž običnim stvarima – podcenjenim tkaninama poput denima, meliranog žerseja za dukseve, neuglednog najlona i robusne trikotaže – koje su u rukama ovog izuzetnog konceptualiste postale vanredno prelepe. Bio je to remiks povodom novog konteksta, ali nam je i dao odgovor na pitanje koje se plašimo da postavimo: da li odeća sa revija postaje toliko zahtevna za nošenje da će uskoro biti nepodnošljiva?

Iako to možda nije tako zamislio, na istu dilemu je svašta nešto rekao i Anthony Vaccarello, oblikujući veliki deo svoje nove kolekcije za Saint Laurent oko materijala za hulahopke.

Tek nekoliko sekundi nakon što su manekenke kročile na cirkularni defile uz dramatičnu muziku, setio sam se bajke Carevo novo odelo i interpretacije iste u filmu Pret-a-porter u kome Altman trapavo secira svu chic disfunkcionalnost pariskih modnih krugova. Međutim, kao da postoji i neki genijalni predumišljaj za svu tu golotinju: koliko odeće vam je zaista potrebno danas da vidite da biste znali čiju reviju gledate? U vreme hiperbrendiranja sa svakog kanala komunikacije, da li je zakletom erotomanu Vaccarellu pošlo za rukom da prenese emociju Saint Laurent estetike bez da se uopšte potrudi da išta od nagosti prikrije makar i jednim oversize blejzerom sa brutalnim naramenicama?

Rekordna poseta izložbe Transparencies u Yves Saint Laurent muzeju u Parizu znak je da je tajming bio perfektan. Fokusirajući se na rastegljivo svileno tkanje za koje je i sam priznao kako je bilo noćna mora u radu, zbog velike verovatnoće pucanja i nelaskavog nabiranja, Anthony je eksperiment iz ateljea preneo pred publiku zabezeknutu duplom dozom ogoljene senzualnosti. WWD Daily je čak podrugljivo počeo recenziju sa Upoznajte Gospođu Celofan, a Vaccarello im je šeretski u intervjuu rekao: Ne pitajte me kako ćemo ovo da proizvodimo. Moj posao je da predložim nešto drugačije, što nije neophodno realistično – niti neophodno.

Foto: Launchmetrics/spotlight, Instagram (@emilyin.paris)