Kad su je u bekstejdžu nedavno održane revije muške mode kuće Fendi za sezonu jesen-zima 2024. pitali o inspiraciji za modele, Silvija Venturini Fendi je uglađeno uzvratila kako je kod nje (i njih) to sve jedan kontinuirani tok iz kolekcije u kolekciju, bez nekih posebnih referenci i dodala: „Ako imaš opsesije, teško ih je napustiti“.
Bila je to dobra metafora za sve ono što je protutnjalo pistama tokom sveže završene Nedelje muške mode u Milanu, ali i za aktuelno stanje u menswear segmentu multimilionske globalne industrije.
Ako je publicitet oko odlaska Alessandra Michelea iz Guccija predstavljao estetsku čistku lukrativnog maksimalizma vintage provinijencije, onda je ono što je Sabato de Sarno već primenio kao osveženi kanon firentinske marke stilski ekvivalent komada onog đumbira što služi da potire ukuse sušija koji ste upravo pojeli. Svakako nagoveštaj sveže senzacije, ali ne i njen konačni oblik. Šta, zaista, dolazi kad smo podjednako zamoreni od ekcentričnog i od pragmatičnog? Ako su nam iz ove trendovske tačke podjedanko udaljeni more is more i silent luxury, gde tražimo (i pronalazimo) nadahnuće da promenimo svoj stil u mesecima koji dolaze?
Nekada je vodeća kontroverza u muškoj modi bila kad je Gaultier slavno priredio catwalk sa frajerima u kiltovima, noseći i sam jedan takav.
Danas, njegov nelinearni enfant terrible naslednik bi bio JW Anderson sa svojom trademark salonskom subverzijom privezaka u obliku penisa i cegera sa motivima gej erotike Tom of Finland. JW Anderson je za ovu kolekciju dva puta odgledao „Širom zatvorenih očiju“, u belešci za kolekciju napisao kako to smatra ultimativnim novogodišnjim filmom i poslao manekene na pistu u šljampavim džemperima i hulahopkama, još jednom nas podsetivši da se još dugo nećemo rešiti modne krilatice no pants look. Imam još jedno, donekle povezano, pitanje: hoće neki budući modni istoričari na instituciju trikoa, bodija i sličnih „čarapa za celo telo“ gledati kao mi sad na krinoline („Da li su ljudi zaista to nosili svaki dan?“).
Dosta prizemnija (pun intended) pretpostavka o odevanju budućnosti dočekala nas je, prigodno i bogougodno, kod Prade.
Scenografija koju je tradicionalno izmozgao roterdamski arhitektonski thinktank AMO – odigrala je uobičajenu ulogu u prenošenju poruke kolekcije i u prvi plan istakla uporište ovosezonskog istraživanja savremene muževnosti koje su sproveli Miuccia i Raf. Lucidno se poigravši sa dualizmom poetike života u prirodi i onog, nametnutog, kancelarijskog kakav nam sve više doima kao nakaradan (a pandemija koje se skoro da i jedva sećamo možda najviše ima veze sa tim), načeli su konverzaciju o brisanju granice između onoga što se nosi za posao i onoga što biramo za slobodno vreme. Kontemplirajući nad prirodom (pun intended ponovo) naših odevnih izbora – te u kojoj prilici biramo šta – zapravo su nam olakšali bilo koje debatovanje šta obući za posao: navucite veliki, grombi kaput i nadajte se najboljem.
Journal puškice: Milano Mans Fashion Week
Prada
Must have komad: Zaista bilo koji od kaputa (ne biramo).
Aksesoar o kome su svi pričali: Kaiševi, jer jako dugo nismo videli da se stavlja toliki akcenat na muški struk (a da to nije ukrojenim blejzerom, npr.)
Stajling ideja koju možete ostvariti i sa manje para: Kape u fluo flomaster nijansama, kladim se da Zara već radi na svojoj verziji koja će u radnje stići sledeće nedelje.
