Journal #trendspotting: Odlasci i
dolasci u modnoj industriji

Muzičke stolice, teflon tiganj ili igra staklenih perli

Dok je napuštao Lanvin zbog razmimoilaženja sa novim vlasnicima, Alber Elbaz bio je ispraćen gromoglasnim skandiranjem svojih dojučerašnjih kolega iz ateljea.

Istorijska adresa na kojoj je Jeanne Lanvin stvarala orila se od gotovo navijački grlenih povika Alber! Alber! i ta kuća će danas, na skoro trogodišnjicu njegove smrti, za sve nas koji modu pratimo sa tribina biti u istoj meri njegova koliko i Jeannina.

Elbaz je voleo ručno da ispisuje Lanvin, dajući tada već globalno prisutnom brendu preko potrebnu dozu razoružavajuće ljudskosti. Bila je to i lekcija o uzvišenoj nesavršenosti u svetu koji pati od perfekcije ispod čekića. Ali iznad svega, to je reflektovalo u kojoj meri je Alber percipirao Lanvin kao svoj dom, iz koga nas je poput nekog dragog komšije redovno očaravao otmenim detinjarijama i nonšalancijom pariske frivolnosti prvog reda. U vreme dok je njegov Lanvin bila jedna od najpoželjnijih marki na svetu, skoro smo svi zaboravili da ga je, koju deceniju ranije, Tom Ford bukvalno prognao iz kuće Yves Saint Laurenta kako bi (ne baš preterano uspešno) sam počeo da dizajnira u okviru Yvesove baštine.

Svega ovoga sam se nedavno setio gledajući u kojoj meri se ceo marketing i social tim Guccija upreže da Sabata de Sarna predstavi kao renesansnog čoveka od presudnog značaja ne samo za firentinsku kuću već i čitav svet.

I premda sam u taboru koji njegovu viziju razume i podržava, nije mi baš prijatno da pratim toliko insistiranje na tome kako je de Sarno haos ortak sa dve trećine Holivuda i da je ta Rosso Ancora najvažnija nijansa koja je na pisti viđena u poslednjoj deceniji (jer svi znamo da bi to svakako bila Valentino Pink PP). No, negde mi je jasno otkud toliko upinjanja da svi zaboravimo Micheleov mandat na istom mestu: drastična promena paradigme se jako dugo pokazuje kao vrlo unosna (ako ne i najunosnija) kategorija u modi. Uostalom, Sabato je pekao zanat kod Pierpaola u Valentinu.

Danas, došao je red da se Pierpaolo Piccoli oprosti od kuće Valentino. Ostavivši uspomenu na bajkoviti couture koji je bez prestanka šmekerski namigivao rejv kulturi, kempu Ćinećite i arhitekturalnosti 3D ukrasa na odeći. Vest je objavljena svega nekoliko dana nakon što se maestralni Dries Van Noten oprostio od mode kao dostojanstveni gospodin kakav je uvek bio. I dok još uvek radoznalo prebiram po online kuloarima u potrazi za najnovijom pretpostavkom ko će uskoro osvanuti na njihovim pozicijama, ne mogu da ne razmišljam naglas: Zašto je pozicija kreativnog direktora u modi basnoslovni ekvivalent teflon tiganja, na kome se retko šta može zadržati duže nego što je potrebno da spremite jelo (ovaj, kolekciju)?

Neki od tih teatralnih odlazaka praćeni su ozbiljnim tvrdnjama o lošim odnosima unutar tima.

Naravno da svi prvo pomislimo na Daniela Leeja i njegov kratkotrajni staž u Bottega Veneta. Iako je Daniel u svega nekoliko kolekcija dobrano uzdrmao establišment radikalnom senzualnošću svojih kreacija  i iz korena promenio percepciju statusnih simbola (iako brižljivo anonimni prepoznatljivi su na svim meridijanima), on će teško otresti reputaciju “čoveka sa kojim je nemoguće raditi”. Kladim se u svoj karirani šal iz ere Christophera Baileya da mlaki tržišni prijem njegovog Burberryja ima malo veze i sa tim.

Drugi razlog zašto neki od najcenjenijih dizajnera napuštaju kuće u kojima su stekli slavu i bogatstvo je, pak, više poražavajuć po vasceli status kreativaca kroz celokupnu industriju. To je kada se prosto zasite nesuvislog štancanja desetak kolekcija godišnje, tempa nametnutog pravilima igre luksuza digitalnog doba gde više ne važi ono ako ne znaš šta je dobro, kupi ono što je skupo već mu sad dođe kupi ono što je najnovije (a po mogućstvu i limitirano).

Baš kao što je reč sa, slobodno mogu reći nezamenljivim, Driesom…

Da biste otšetali iz kuće koja uz to nosi i vaše ime potrebno je više od hrabrosti, a takva privilegija pripada onima koji slobodu cene više od zlata, poput recimo Jil Sander. Iako ću se teško na keca setiti imena ljudi koji pod njenim imenom već neko vreme prillično uspešno orkestriraju rivajvl čuvenog ispisa od robusnih slova na majicama i predimenzioniranim ceger torbama, uvek kad vidim TikTok trendsetere rođene ranih dvehiljadiih kako nose nešto na čemu piše Jil Sander ne mogu a da se ne zapitam da li bi i na slici prepoznali ovu Nemicu prepoznatljivo pročišćene estetike.

Treći – i onaj koji nam je možda najteže da prihvatimo iako je najprirodniji – razlog je što je u ljudskoj prirodi da u različitim dobima života želimo različite stvari. Tom Ford će u svom “oproštajnom intervjuu” novinaru da mu iz današnje perspektive modna industrija deluje kao da je krojena (pun intended) za mnogo mlađeg čoveka, sa više energije. Sa bezobzirnim biznismenima koji u modi vide samo saldo a ne i strast, nekrunisani kralj konceptualne dekonstrukcije (i Driesov pajtos iz famozne antverpenske šestorke) oprostio se onoliko diskretno koliko je u modi i bivstvovao – a oni koji ga (pre)poznaju uprkos tome što tokom cele velelepne karijere njegove portrete na fotografijama možete izbrojati na prste jedne ruke, kažu da danas uživa gajeći cveće u vrtu kuće svoje majke. Kakav epilog!

Svakih nekoliko meseci na pomno informisanim portalima popu hica upozorenja odjekne neka duboka analiza na temu gotovo fatalne veze ega i mode koja se gotovo po pravilu završi tvrdnjom da prolazi vreme velikih imena čiji stil i stav je prepoznatljiv kao i ono što pošalju niz pistu.

Gotovo je sa tim, brzopleto zaključuju jednu, bilo još kad je Galliano izgovorio one baljezgarije u pariskom bistrou – drugi pak misle da je to otišlo u (ne)zaborav kad je Karl umro. Vole pride da šalju Annu Wintour u penziju i lamentiraju nad time kako više nema pravih supermodela, sve neke nepo bebe.

I ne shvataju koliko i gde greše.

Kapije modnog Olimpa će uvek biti otvorene za one kojima uzavri krv od ideje da porub nije samo porub, kao što Alberu nikad nije bio jer ga je pustio da se poetično resa od nošenja i uživanja u svili. I da, baš kao što je to Pierpaolo pokazao prošle godine, farmerke mogu da nastanu i od minucioznog niza staklenih perlica, jer suština ove umetnosti za poneti jeste u tome do koje mere je zaista slična Hesseovoj Igri staklenih perli.

Baš kao i u fascinantnom delu ovog Nobelovca, ta Igra je sinteza umetnosti, matematike, estetike, jezika, koja nikad nije objašnjena do kraja, i sama je sebi cilj.

Foto: Instagram (@brendahashtag, @sabatods, @ppiccoli, @tomfordgucci, @lulu_cabinet)